Život posvećen književnosti
Francuski grad Ruan, smešten na severu Normandije, bio je u Srednjem veku jedan od najvećih i najprosperitetnijih prestonica Evrope. U njemu je stolovala anglo-normandijska vojvodska loza koja je sredinom jedanaestog veka osvojila Englesku. U ovom gradu je spaljena na lomači čuvena heroina srednjovekovlja Jovanka Orleanka. Viktor Igo je Ruan nazvao „gradom stotinu crkvenih tornjeva”. Danas je ova francuska varoš jedna od najvećih evropskih luka za transport žita, brašna i đubriva.
Međutim u ovom gradu živeo je jedan stvaralac koga meštani nisu baš voleli niti cenili za života. Doduše, ni on nije mnogo mario za Ruan, odnosno prezirao ga je kao i Pariz. Za njega je „društvo samo jedan ogroman banditizam (vladin izraz), više ili manje dobro organizovan; kada se interesi tela i duše, kao kakvi vuci, povlače jedni od drugih i urliču po strani, treba stvoriti sebi jedan egoizam (samo lepši) i živeti u svojoj jazbini”. Ovako opor stav mogao je izreći samo Gistav Flober (1821 – 1880).
Pa opet je zaslužio spomenik od bakra, delo ruskog vajara Leopolda Bernstama. Ovo nije originalni kip. Prvi su Nemci demontirali tokom okupacije i uništili. Možda su ga pretopili u značke za kape. Sam Flober bi, verovatno, s gnušanjem odmahnuo rukom na činjenicu da je Gradsko veće Ruana odlučilo da mu se trajno oduži, podižući mu monumentalni spomenik.
Gistav Flober je bio preteča onoga što će se u savremenoj teoriji književnosti nazvati smrt autora. Malo koji pisac je toliko verovao u objektivnost napisanog teksta i u nevažnost piščeve sudbine. Jednom prilikom je izrekao sledeću misao: „Čovek nije ništa, delo je sve!” Zapravo, književnike i sam čin literarnog stvaranja video je dosta turobno. Evo šta o tome veli u jednom pismu: „Ko zna kakvom soku od izmeta dugujemo miris ruža i slast dinja? Je li neko prebrojao sve podlosti koje je trebalo posmatrati da se sastavi jedna veličina duše? Koliko sve kužnih isparenja treba progutati, pretrpeti bolova, podneti mučenja, da se napiše jedna dobra stranica? To smo mi, pisci, čistači nužnika i vrtari. Mi izvlačimo iz truleži čovečanstva naslade za njega samog, mi sadimo čitave korpe cveća nad rasprostrtim bedama”.
Spisateljstvo za Flobera nije bilo nimalo lak čin. Doživljavao je posao književnika kao neprekidno duhovno razapinjanje, koje na svom kraju, ipak, dovodi do katarze. Svaki drugi posao za njega je bio manje vredan i značio je izneveravanje umetničkog poziva. On se iskreno jada: „Kako se mučim! Znači, dakle, da je pisanje neka užasno prijatna stvar, kad čovek tako tvrdoglavo ostaje u takvim mučenjima i ne poželi ništa drugo. Pod tim se krije neka tajna koju ne mogu da uhvatim!”
Ovaj nesvakidašnji francuski čovek od pera bio je u stanju da godinama predano radi na samo jednom rukopisu. Fanatik stila i jezičke preciznosti borio se satima, pa i danima, da pronađe prave reči za svoje misli, kako njegove sentence nikada ne bi predstavljale kliše ili opšte mesto. U tome je uspeo. Njegovo najčuvenije delo, roman „Gospođa Bovari”, u estetičkom, kompozicionom i sadržinskom smislu je perfektno. Ovo remekdelo francuskog jezika napisano je gotovo bez i jedne stilske greške.
Zaljubljenik i poštovalac Antike, pre svega apolonske rafiniranosti i odmerenosti, Flober je bio izrazito osetljiv na vulgarnosti vremena u kome je živeo. U pismu ljubavnici Lujzi Kole, opisuje doživljaj sa plaže, koji možda ponajbolje ilustruje kakvo je precizno i strogo estetičko oko imao ovaj osobenjak iz Ruana: „Juče sam proveo jedan čitav čas posmatrajući kako se gospođe kupaju. Kakva slika! Kakva odvratna slika! Nekada su se ovde kupali svi bez razlike. Ali sada ima odvajanja, direka, mreže kao pregrada i jedan nadzornik u livreji. (…) Ljudski rod mora da je potpuno otupavio pa da je do te mere izgubio svaki pojam o otmeno-lepom. Ništa bednije od tih džakova u koje žene trpaju svoja tela, od tih povezača od voštanog platna! Kako izgledaju! Kako idu! A tek noge! Crvene, suve, sa žuljevima, člankovima, iskvarene obućom, duge kao čunkovi, široke kao prakljače. (…) Zbog toga, svakog večera dolazi mi volja da pobegnem iz Evrope i odem da živim na Sandviničkim ostrvima ili u brazilijanskim šumama. Tamo morske obale bar nisu oskrnavljene tako ružnim i tako usmrdelim ljudskim ličnostima”.
Možda zbog svoje istančane sposobnosti uočavanja životnih anomalija, možda zbog suviše iščašenog stava ili, napokon, preosetljivosti duha, Flober ostaje, ne samo neženja, već i veliki usamljenik i dobrovoljni zatočenik svog majura u Kroaseu. Lujza Kole, piščeva velika ljubav iz mladosti, vremenom prerasta u prijatelja, vernog korespodenta i njihova romansa postaje samo platonska nežnost. Pisma koja joj je slao Gistav predstavljaju prvorazredno umetničko ostvarenje. I nije pisao samo njoj, već i mnogim drugim prijateljima i prijateljicama, takođe autorima, među kojima su najpoznatiji: Turgenjev, Igo, Žorž Sand i Bodler.
Opsednut književnim stvaranjem, odnosno neumornim stilskim brušenjem teksta, Flober gubi interesovanje za sve druge aspekte života. On u jednom pismu saopštava: „Praktičan život mi je odvratan; sama obaveza da u utvrđene časove sednem u neku trpezariju ispunjava mi dušu osećanjem jada”.
Nimalo ne učestvuje u društvenom životu svoga doba, smatrajući da je neizlečivo zatrovan građanskim licemerjem. U Pariz odlazi samo kada to mora, kada mu to nalažu poslovne obaveze. „Treba živeti za svoj poziv, popeti se u svoju kulu od slonovače, i na njoj, kao kakva bajadera usred svojih mirisa, ostati usamljen u svojim snovima”, piše on ljubavnici.
A u zrelo doba života, ophrvan melanholijom, umoran od dugih, iscrpljujućih suđenja zbog tobože sablažnjavanja, nemoralnog i, rečeno jezikom današnjice, seksualnog uznemiravanja čitalačke publike romanom „Gospođa Bovari”, Flober se obraća gospođici Leroaje de Šantpi sledećim rečima: „Ali da znate samo kako sam ponekad umoran! Jer ja koji vam tako lepo propovedam o mudrosti, osećam kao i vi stalnu životnu tugu, koju se trudim da utišam moćnim glasom umetnosti; a kad taj sirenski glas ponekad popusti, nailazi neizreciva utučenost, razdraženost, dosada. Kako je čovečanstvo neka bedna stvar, zar ne?”.
Politika je tek bila nepoznata zemlja za Flobera. Vrlo je jasan po pitanju takve vrste društvenog zalaganja: „Ja nemam naklonosti ni prema kojoj političkoj partiji, ili, tačnije rečeno, ja ih sve strašno mrzim, jer mi izgledaju podjednako nedotupavne, pogrešne, detinjaste, pošto se obaraju na efemerno, bez pogleda na celinu, i ne uzdižu se nikad iznad korisnog”. Pogotovo je bio protivnik angažovane književnosti, što mu Sartr nikada nije oprostio.
Usamljeni umetnik očajnički traži pravog sagovornika. Ispisuje mnoštvo stranica koje nema kome da pošalje. „Ne mogu da se utešim. Nikakve nade nemam. A, međutim, nisam smatrao sebe za onog koji veruje u napredak i čovečanstvo. Svejedno, imao sam nekih iluzija. Kakvo doba divljaštva! Kakvo uzmicanje natrag! Ljutim se na svoje savremenike što su u meni stvorili raspoloženje nekog ljudskog skota iz XII veka”.
Zanosi se mišlju da napusti porodičnu kuću u Kroaseu i otputuje na neko daleko egzotično mesto u još veću samoću. Usled sve jačeg pritiska depresije i malograđanske prostote iskazuje nameru da „postane Turčin”. Jedini lek koji prepisuje gospođici Leroaje de Šantpi, toj staroj devojci koja je izgubila veru, kako bi ublažila tugu i nelagodu u svetu „blagonaklonih bližnjih”, jeste vrhunska književnost.
„Čitajte velike pisce, trudite se da uhvatite njihov način mišljenja, da se približite njihovoj duši, i iz tog izučavanja izići ćete tako zaneseni da će vas to učiniti srećnom. Bićete kao Mojsije kad je silazio sa Sinajske gore. Imao je zrake oko glave, jer je posmatrao boga”.
Danas u Ruanu, ispod kipa velikom Gistavu Floberu, meštani se boćaju. Niti oni misle o geniju, niti bronzani čovek posmatra njih. Pogled mu se gubi preko katedrale i nestaje u daljini. Popuno iznad sadašnjeg trenutka, više u dodiru s budućnošću. Više u dodiru s nama, koji imamo tu čast da možemo, nakon iščitavanja njegove maestralne knjige „Odabrana pisma”, u prevodu našeg sugrađanina, kritičara, esejiste i prevodioca Milana Predića (1881-1972), da dobijemo oreol blaženstva i odahnemo, makar na trenutak, od monotone stvarnosti.