Povratak u Davos (odlomak)
Glava prva
Dolazak
Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u zabita švajcarska brda da bi prodao sanatorijum svoga pradede primarijusu dr Brikmanu.
Dalek je to put, od Hamburga donde, isuviše dalek da bi se nakon potpisivanja svega nekoliko vrednosnih papira, mladi biznismen Hans Kastorp, odmah vratio kući. Stoga je poželeo da se malo opusti u divljini alpskog masiva i pronađe mir nakon iscrpnog, skoro eksplozivnog života poslednjih nekoliko godina.
Premda su mu prijatelji, pa i otac, savetovali da pođe avionom, Kastorp je odabrao crni kabriolet za najsigurnije i najudobnije prevozno sredstvo koje ga može odvesti do cilja. Put kojim se kretao vodio je kroz zemlje mnogih gospodara, od Južnonemačke visoravni do obala Bodenskog jezera, pa trajektom preko njegovih razigranih talasa sve do bezdana i provalija surovih planinskih klanaca za koje se nekada mislilo da su neizmerni i nepremostivi.
Možda je baš istim putem, mada pre više od devedeset godina, putovao i Kastorpov pradeda po kome je maladi biznismen dobio ime i od koga je nasledio priličan imetak. Svakako ne doslovno istim putem, jer početkom dvadesetoga veka sigurno nisu postojala tako udobna i brza kola kao što je bio Hansov kabriolet, sa kojim bi slobodno mogao da obiđe čitav svet, samo da je kojim slučajem mogao da gazi preko mora.
Mladić je voleo da vozi auto kroz prirodu, premda je to, dole u Hmaburgu, činio veoma retko. Priroda je bila mesto dokolice za Hansa Kastorpa, nešto veoma udaljeno od zacrtanih i strogo kontrolisanih staza njegovog poslovnog života. Odlazio bi tek ponekad, kada se svi delovi tela i duše toliko prenapregnu, da još jedino svež vazduh i tišina mogu da okrepe. Mladi biznismen se, to moramo priznati, osećao kao riba u vodi, usred meteža velegrada. Crpeo je životnu snagu iz poslovne arene, iz bespoštedne borbe koju je svaki dan vodio sa takmacima, iz elektronskih naprava kojima je povazdan bio okružen, rečju iz vulkana modernog megalopolisa.
Međutim, sada je pred Kastorpom pucao potpuno drugačiji vidik. Njegov crni kabriolet sekao je oštre krivine strmog klanca. Pred mladim biznismenom iskrsavali su brzaci, planinski potoci, stenje, a između njega tamne smrče, vrhova uprtih ka nebu. Svakoga trena krajolik se menjao kao da je pred posmatračem ogromni kaleidoskop.
U jednom trenutku, Kastorpu su zasmetale skupocene Rejban naočare za sunce. Kao da je iznenada poželeo da se ništa, pa ni bezazleno tamno staklo, ne ispreči između njega i netaknute prirodne lepote. Iako ga je začudila vlastita reakcija na prirodni krajolik, koji je u okolini Hamburga jedva primećivao, nije mogao da se otme utisku da je pejzaž, što se prelamao u njegovom oku, nešto, ustvari, njemu davno poznato i nešto što može da ga najbolje opusti.
Još juče bio je obuzet uobičajenim mislima i brigama, ophrvan podacima i ciframa, procentima rasta proizvodnje, suvoparnim izveštajima i analizama, proračunima, savetima kako najbolje uložiti zarađeni kapital, a sad mu se činilo kao da nove okolnosti zahtevaju njegovu punu pažnju, kao da sva dosadašnja razmišljanja, ovde na priličnoj nadmorskoj visini, gde je kiseonik redak, pa stoga dragocen, prestaju da imaju bilo kakvo značenje. Kastorpu više nije polazilo za rukom da misli mnogo unapred, morao je da se isključivo koncentriše na postojeći trenutak. Morao je da odmah upija svu lepotu oko sebe. Nije uspevao da odluta u mislima van ovog prostora. Prijalo mu je to da samo opaža nove i nove slike.
Najednom je zaustavio kola pored puta. Izašao je i seo na kamen na samom kraju okomite litice. Pod njim je blistao duboki kanjon sa rečicom na samom dnu, a nad njim plutalo svega nekoliko oblaka. Sunce je polako klizilo ka horizontu, a senke drveća počinjale lagani ples na vetru. Kastorp je osluškivao kako vazduh struji kroz iglice crnih smrekovih stabala. Jedino je taj zvuk remetio tišinu planine.
Pogledao je u svoj časovnik, zatim napravio nekoliko koraka, proteglio se i ušao u kabriolet. Gume su zagrebale po zemlji i Kastorp se samo sjurio u Mercedesu pored table ukraj puta na kojoj je pisalo Dobrodošli u Davos.
Sanatorijum
Bilo je već palo veče kada je Hans Kastorp parkirao skupoceni auto ispred zgrade sanatorijuma Berghof. Bio je zadovoljan što je stigao na vreme jer je doktoru Brikmanu pre polaska rekao da će stići u Davos baš u ovo doba. Nekoliko ljudi je izlazilo iz hola raskošne građevine. Bili su nasmejani i opušteni, uglavnom mlađi svet. Kastorp je izvadio putnu torbu iz gepeka i prošao kroz klizna vrata. Ušao je u moderno uređen hol sa fontanom na sredini. Na levoj strani prostorije, nalazio se prijemni pult sličan hotelskoj recepciji. Čim je prišao blizu fino izrezbarenom drvenom pultu uniformisana mlada žena mu se srdačno osmehnu.
– Dobar dan i dobro došli u Berghof.
– Ja sam Hans Kastorp. Došao sam da se vidim sa doktorom Brikmanom.
– Svakako! Vi dolazite čak iz Hamburga, ako se ne varam?
– Da.
– Popriličan put.
– Da.
– Gospodine Kastorp, dr Brikman, na žalost, danas nije u sanatorijumu. Morao je juče hitno da otputuje za Ženevu. Ostavio je poruku za vas i zamolio je da uvažite njegovo odsustvo. Vaš domaćin će biti u njegovom odsustvu doktorka Ema fon Brauhič. Odmah ću je pozvati.
Kastorp je podigao putnu torbu i prišao malom bifeu. Seo je na barsku stolicu i dozvao barmena. Nakon što je dobio obaveštenje da se u sanatorijumu toče isključivo bezalkoholna pića i čajevi, poručio je ledeini čaj. U tom trenutku, nečija ruka ga ovlaš dodirnu po ramenu.
– Gospodin Kastorp, vlasnik našeg malog duhovnog skrovišta usred švajcarskih planina. Izgledate baš kao što vas je doktor Brikman opisao. Pa kako se osećate, mladi gospodine?
Kastorp se lagano okrenuo i ugledao skladno građenu i elegantno odevenu sredovečnu ženu.
– Pretpostavljam, doktorka Ema fon Brauhič.
– Dovoljno je Ema. I mi ovde nismo lekari u pravom smislu. Pre bih rekla psihoterapeuti, možda prisnije – prijatelji.
– Zaista. Zanimljivo. Ljudi vas, dakle, plaćaju da im pravite društvo i kopate po duši.
– Zaboga, da li vam ja ličim na nekoga ko kopa po duši. Verujte mi, svako ko ovde dođe posle određenog vremena sam ponire u najskrovitije kutke svog nesvesnog.
– Neka hvala. Barem za sad nemam nikakvih vidnih mentalnih problema. Hvala Bogu, zdrav sam.
– Možda, ali ja nikada ne isključujem mogućnost da postoji crv koji krči sebi put.
– Kakav crv? začudi se Kastorp.
– Crv sumlje, ljutnje, crv neuroze.
– Molim vas, Ema, uveravam vas da nema crva.
– Ako ostanete duže među nama, možda ga pronađemo. Dragi Hanse, svako od nas zebe zbog nečega. Neko više, neko manje, ali svi kriju u svojim grudima tupi duševni bol. Katkada on probija sve barijere i mi nismo u stanju da ga kontrolišemo, katkada on ostaje skriven i potuljeno grebe i razara organe iznutra. Tek najednom čovek se razboli od nekakve teške bolesti i padne u postelju. Onda se pita šta li je to izazvalo njegovo telesno propadanje. Ni jednoga trenutka ne sumnja na dušu, na sve nemire tokom godina, stresove, besove, svađe, sva razorna emotivna pražnjenja, depresije, stanja otupele malodušnosti, histerije i đavolje neuroze. Čovek rida iz sebe tugu, Hanse, iskonsku egzistencijalnu tugu.
Kastorpu se razgovor učinio potpuno čudan. Pred njim je stajala doktorka, verovatno psihijatar, i pričala mu nekakve krajnje ozbiljne stvari kao da su stari prijatelji. Odakle joj toliko poverenje u njega? Odakle tolika potreba da se priča naširoko o nekakvim uzrocima duhovne i telesne bolesti. Hans jednostavno nije navikao na takve teme. Eto, samo nekoliko složenih i misaono oštrih rečenica i već su mu po lici izbile graške znoja. Prineo je čašu hladnog čaja ustima i posrkao nekoliko gutljaja. Ema je sela tik do njega. Zapalila je tanku damsku cigaretu i dunula dim ka velikom ogledalu naspram sebe. Kastorp je počeo da se nelagodno oseća u prisustvu doktorke Eme. Svaki njen pogled sekao ga je poput britve. Želeo je da se što pre povuče u sobu.
– Devojka za prijemnim pultom rekla mi je da ćete se vi pobrinuti za mene dok ne stigne primarijus.
– Svakako. Ali kuda žurite maldi, Kastorpe. Ovde vreme curi veoma sporo. Naš peščani sat propušta tek poneko zrno peska. Ovo ušuškano mesto u brdima je raj za opuštanje. Vidim da ste prilično napeti. To je danak civilizaciji. Znate li, Kastorpe da čoveka u velikom gradu vreba na stotine opasnosti. Život u prirodi je nešto posve drugo. Ovde vas jutrom budi cvrkut ptica, noću uspavljuje sveži planinski vetrić. Leto traje svega dva meseca, ako se posreći pa prođe bez kiše. Ovde radim već deset godina i sve mi se više čini da sam deo prekrasne bajke, a ne stvarnog sveta. Nadam se da niste planirali da se odmah vratite kući pošto potpišete papire?
Kastorp se malo zamislio, otpio gutljaj čaja i zagledao u čašu.
– Planirao sam da ostanem tri nedelje.
– Izvrsno! Imaćemo, dakle, vremena da se družimo na pretek. Čestitam na odluci, reče doktorka i pruži Kastorpu ruku.
Oklevao je nekoliko trenutaka, a zatim uz blagi osmeh pružio svoju. Nakon što su razmenili pozdrave, doktorka Ema predloži Kastorpu da mu pokaže njegovu sobu na drugom spratu sanatorijuma u krilu za specijalne goste.
Soba 34
Kastorp je izvadio svoj lap-top računar na sto. Pokrenuo je operativni program i zavalio se u udobnu fotelju. Na ekranu se ukazao prozor za lozinku, koju je brzo otipkao. Uzeo je mobilni telefon i ujednačio frekvencijski kanal sa specijalnom karticom za bežični transport podataka. Priključio se na Internet i odmah startovao program za proveravanje elektronske pošte. Veoma brzo u virtuelno sanduče pristiglo je desetak pisama. Mahom su to bile poslovne poruke, jedno pismo od oca u kome mu daje nove instrukcije za Seminar o bežičnim komunikacionim sistemima i jedno pismo od devojke sa kojom je živeo protekle tri godine. Oklevao je da otvori poslednje pismo. Njihova veza se raspala u aprilu i verovatno je želela da se dogovore na koji će način moći da pokupi preostale stvari iz njegovog stana. Činilo mu se da će još jedan susret sa njom biti mučna farsa. Pred njegov polazak videli su se na kratko i nakon nekoliko rečenica upleli u svađu. Njihovu vezu nije narušio nedostatak ljubavi, već prijateljstva.
Gladio je rukom bradu i posmatrao monitor malog računara. Sara je bila suviše temperamentna i putena. Živela je za dodire, nežnost, poljupce, milovanja, žudela je za dobrim seksom i opuštenim životom. Nije mogla da prihvati njegovu odsutnost, marljivost, predanost poslu, želju za usavršavanjem i intelektualnim napredovanjem. Koliko mu je samo puta zamerala da je krut i hladan, da retko vode ljubav, da između njih nema dovoljno dodira, empatije, bilo kakvog transfera. Kastorp je njoj, opet, zamerao na prevelikoj ležernosti, nedostatku ambicije, flertovanju sa drugim muškarcima, trapavosti, nepromišljenosti i nadasve plahovitoj, gotovo histeričnoj naravi. Sara je bila zgodna, poželjna, izazovna, žena koja ume da opčini muškarca. Vodili su ljubav drugo veče nakon što su se upoznali. Imali su preko devet snošaja u jednom danu. Često mu je šaputala na uvo da ima olovnu budžu i da će je njome satrti. Kastorpa je to raspaljivljlo. Međutim, čim je nakon nepuna dva meseca veze prešla u njegov stan strast je lagano popuštala. On je s jeseni počeo da pohađa poslediplomske studije i svesrdno se predao knjizi, odnosno maratonskom učenju. Sve je više zapostavljao, vazda pričajući o poslovnim uspesima. Počela je da mrzi porodične ručkove na koje je vukao svakog vikenda jer bi Kastorpovi roditelji razglabali isključivo o njihovom sinu. I otac i majka bili su fanatici posla, ambiciozni pregaoci u ogromnoj fabrici za obrt kapitala, baterije u sklopu sistema za održavanje razvijenih liberalnih demokratija zapadnog dela planete, koji počiva na apsolutnoj odanosti poslu. Sara je doživljavala porodicu Kastorp kao grupu lovaca na poslovni uspeh. Često mu je u besu govorila da se u njegovoj familiji priznaju samo diplome i da se žena odmerava po tome koliko može da savije grbaču na poslu, da li u minut pristupa stolu za ručak i da li izvršava pokorno sve kućevne obaveze. Kod Kastorpovih je postojala neprobojna mreža strogo zacrtanih zadataka i obaveza. Svaki novajlija u porodici morao je da se oseća kao da je regrutovan i treba ostatak života da provede u kasarni. Sara je u početku pokušavala da se uklopi. Počela je da uči i pohađa kurseve iz kibernetike. Navikavala se da ustaje rano, ne kasni, da odgovorno izvršava dogovorene zadatke i poslove u kući. Htela je da se promeni zbog voljenog Kastorpa. On je postajo sve tvrđi, nedostupniji. Dodiri su mu bili grubi, jutrom je neprijatno, detinje stiskao. Ona je najviše mrzela da je neko od jranog jutra maltretira, jer se teško budila iz sna i trebalo je da prođe dosta vremena dok joj se svest ne razbistri. Kastorp je đipao u cik zore kao veštac, uključivao stereo uređaj i drmosao se uz glasnu muziku. Sve je to Saru dovodilo do ludila. Često je plakala i pretila kako će ga napustiti zbog njegovo detinje prirode. Nije joj prilazio na način dostojan nežne žene već kao prema partneru za rvanje. Bio je veliki sebičnjak. Nije ni jednoga trenutka želeo da zapostavi obaveze radi nje. Sve je moralo da se odvija isključivo prema njegovom planu. Svi drugi su se uklapali, čak i roditelji. Sara je vremenom pronašla drugog, mladog asistenta na fakultetu. Kada je Kastorp zatekao kako u toaletu razgovara sa njim telefonom, veza je konačno propala. Ona je priznala da voli drugog čoveka koji je razume, uvažava i poštuje. Oni imaju mnogo tema za razgovor. On je ne omalovažava kao Kastorp i njegovi roditelji, za koje čovek mora biti robot da bi bio po volji. Ona ne želi da život straći pored hladnog, nezainteresovanog biznismena.
Od tada je počeo da se preispituje ko je zaista i da li u Sarinim kritikama ima istine. Međutim, brzo je utonuo u poslovnu kolotečinu i zaboravio sve. Sada bar nema ko da mu zanoveta i prebacuje što nije nežan, ljubavan, seksualno egzaltiran. Nastavio je da vredno onaniše i bude samo svoj. Sve do Davosa potpuno se predao poslu u očevoj firmi. Testirao je na hiljade novih sistema. Pisao je za nekoliko stručnih časopisa. Bavio se sportom i uveče gledao fimove na digitalnom kompakt disku. Nije se viđaom sa prijateljima, komunicirao je sa njima isključivo preko elektronske pošte.
Kastor je pogledao na sat. Bilo je već jedanaest sati. Otvorio je prozor i udahnuo svež vazduh. Noć je bila mirna, a vazduh oštar. U daljini je video kako trepere svetiljke u Davos-selu. Rešio je da dok je ovde više ne koristi računar. Odlučio je da isključi i mobilni telefon. Skinuo je sa ruke i precizni digitalni sat.
Legao je na meku postelju i zažmurio. Pomislio je na kancelariju, kolege, vrevu i tiskanje po liftovima. Setio se sastanaka, jurnjave po spratovima poslovnih zgrada, ručkova sa partnerima, maratonskih ubeđivanja, nervoze, grčeva, napada malodušnosti, strahova, hipohondrije, bojazni od smrti. Kroz glavu su mu prostrujili trenuci velikog zamaranja. Opet je prebirao u mislima prošlost i planove za budućnost. Nikako mu nije polazilo za rukum da upije trenutak božanskog mira na planini. Ovo je njegov odmor. Duboko je udahnuo, zatim izdahnuo. Stavio je ruke ispod glave i upro pogled u tavanicu. San mu je lagano padao na oči. Zaspao je tvrdo.
Polako su počela da se gase svetla po svim sobama u sanatorijumu Bergof. Mir noći prožeo je svaki kutak prirode. Nečije uho, sa preciznim sluhom, moglo je začuti u daljini šuštanje smrekovih grana. I ništa više. A to malo, za božiju dušu beše dovoljno.