Njegoševa beležnica
U jednom hotelu u Herceg Novom, čija bašta gleda na more, listam „Njegoševu bilježnicu”. Na jednom mestu ovaj gorostas kaže: „Čovek usamjen na visoku goru, noću bez mjeseca, nebesna tijela vidi đe se veselo dvižu, more đe se igra na srebrne valove i on (čovjek) kako izgubjenik na goru ćuti”.
Ćutim i ja i motrim kako se nad Bokokotorskim zalivom kupe beli, debeli oblaci. Kako brzo niču. Kako se ulivaju jedni u druge, raspršuju i tope pod zracima sunca, kako slobodno plutaju nebeskim prostranstvom, nošeni blagim vetrom s mora. Na svom putu menjaju oblike slične ovozemaljskim. Nisu li se to planine uznele u daljini, prekrivajući horizont? Plove vazdušni brodovi, položene jelke, ljudska lica, skupljaju se i šire krila anđela. Ukazuju se razna priviđenja.
Maštovitom posmatraču kretanje oblaka stvara prvorazredno zadovoljstvo. To je neki poseban božji dar koji nas spasava od prenapornog, izmučenog sveta, s njegovom zlobom i teškoćama, s njegovim prekomernim zahtevima. Oblaci nam donose samozaborav, odvode nas iz grotla svakodnevnih briga i jadikovki, blaže nam tremore duše i umekšavaju, filtriraju teške misli. Ko god sozercava oblake odmara glavu u božjem krilu. Makar na tren biva izvan ove sumorne realnosti.
Pronalazim sledeće zapise u „Njegoševoj bilježnici”: „Inglez Anderson, slijep, pisao je o cvetovima i zvijezdama. Francuz Sabure, rođen gluhonijem, naučio je 7 vostočnih jezikah i predavao ih je. Denis, u staro doba tiranin sirakuski; ovaj je i stihove pisao i ko mu ih ne bi hvalio, odma bi ga zatvorio u tamnicu. Hoang, jedanaesti imperator kitajski, 2000 godinah prijed Hrista ogradio je veliki zid kitajski, koji je dug 300 miljah njemačkih. Za pet godinah ga je gradio. Na nj su rabotali od cjela naroda 3 duše od 10. Jednaka je sudbina postigla Sodom, Gomor, Adamu, Zeboim i Zoar u razdoblju Sidima”.
Ako probiješ opnu državne kulture, pisanje neumitno postaje avantura. Svoje stavove ne iskazuj nikome. Budi ubeđen da će se samo poigrati njima. Tebe to može koštati nečijeg prezira i kasnije progona. U dnu hotelske terase čovek crne, progrušale brade, pomalo nalik na skitnicu, počeo je da svira na nekom neobičnom instrumentu. Prebirao je po žicama više onako, za svoju dušu. Bile su to, uglavnom, setne melodije. Dok je sedeo tako u ćošku, bez obzira na to što je delovao zapušteno, u njemu je bilo nečeg dostojanstvenog, dostojnog poštovanja. Slušao sam ga neko vreme kako pevuši na italijanskom.
Potom sam se opet vratio Njegošu. „Zemlja je naša grobnica uništoženija. Priroda joj neumorno služi proizvodeći joj žrtve; luče sunčane za njeno udovoljstvo zažižu tvari životom i proizrastjenijem. Kada ovo nenasitimo čudovište napuni njedra (utrobu) obštijema žertvami, Bog zna kakva će bića duhovna poslijed izići iz ovog uhiljenoga i obširnoga sokrušenija.”
Treba biti obazriv! Nije samo zemlja nezasita, već i ljudi. Ako su lišeni nečega, vređaju se kada vide da to drugi poseduju. Neprijatno je biti lišen i zaobiđen. Tuđe preimućstvo truje i vređa i retki su veliki duhovi koji mogu da podnesu tuđu nadarenost. Uvreda brzo eskalira u zlobu i zavist, pokatkad trajnu mržnju.
Posmatranje Bokokotorskog zaliva, posmatranje mora čini me mirnijim. Gustiram trenutke posvećenja prirodi i harmoniji sveta koji smo zaboravili i odbacili. Međutim, misao prostruji kroz svest i vraća nas u realnost jednog nagnječenog života u kome vreme protiče sporo, a dešavanja su svedena i rutinizirana.
I dok poslednji zraci sunca padaju na jedan od najlepših zaliva na svetu, nadam se da, uprkos brutalnom dobu u kome mi je suđeno da živim, nikada neću nalikovati Spinozi, koji je, barem prema tvrđenju Karla Jaspersa, svoje zadovoljstvo pronalazio u stavljanju muva u paukovu mrežu. Jedna muva, a dva pauka. Borba za plen. Filozof je to posmatrao s velikom strašću.
„To je vrlo čudno i teško objašnjivo”, pisao je zgranuto Jaspers. Međutim, kao što će se ispostaviti, to je jedini trenutak kada se namršteni filozof smejao.