TIT ANDRONIK I BESMRTNI ŠEKSPIR
Tit Andronik je prva Šekspirova tragedija. Brutalna i zastrašujuća, ova istorijska drama zasnovana je na osveti kao pokretaču mnoštva društvenih događanja, od osvajanja vlasti do neverstva u braku. Svakako ovo je i tragedija koja govori o nestanku pravde, odnosno državnih institucija koje treba da objektivno presuđuju u međuljudskim konfliktima i da tu pravdu dosledno sprovode kako bi se izbegle radikalne posledice i krvoprolića. Kada jedan pošten čovek, odan otačbini, spreman da joj prinese i najvišu žrtvu, poput Tita Andronika, ostane bez zaštite, predan na milost i nemilost svojim protivnicima, osveta postaje njegov jedini način odbrane i moralnog zadovoljenja.
To bi bilo nešto načelno o samom delu, ali režijska postavka istoimenog Šekspirovog komada Andraša Urbana, pogotovo scenografija, daje ovoj priči iz starog Rima color local. Ona prestaje da bude povest, već prerasta u sliku savremenih srpsko-albanskih odnosa. Tako Tit Andronik postaje u ovoj verziji časni srpski general koji je u borbi sa Albancima izgubio dvadeset sinova. Već u prvoj sceni, njih dovoze hladnjačom (jaka aluzija na rat na Kosovu 1999. godine i albanske žrtve koje su transportovali tajno kamionima) sa ratišta da ih sahrane u glavnom gradu uz sve počasti. U tom trenutku, u prestonici se dva pretendenta na presto otimaju oko naklonosti birača. Na sve strane tradicionalno demagoško razmetanje, bez trunke iskrenosti i stvarne volje za poboljšanjem života zajednice. Borba se vodi za golu silu, moć i vlast. Dva naslednika carskog žezla su braća Saturnin i Basijan. Saturnin je prvorazredni razvratni podlac, krvožedan i plahovit, čovek koji nikako ne uspeva da kontroliše svoju opaku narav, s druge strane mlađi Basijan je umeren, sa više ljudskih kvaliteta.
U momentu kada se odlučuje ko će biti novi predsednik, stupa na scenu Tit Andronik koji sa sobom dovodi zarobljene Albance. Мeđu njima je i kraljica Tamora sa svoja tri sina, Alarbom, Demetrijem i Hironom. I kako to biva u jednom razularenom društvu bez jakih institucija, svetina se pokorava onom ko ima mač u ruci. Međutim, Tit Andronik odbija da postane vladar i prepušta to Saturninu. Stari general je bio svestan svojih ograničenja i postupio je časno. Istog trenutka po primanju carskog žezla, Saturnin se podlom igrom okreće protiv časnog Tita, ali ne zbog njega samog, već u nameri da se osveti svom rođenom bratu što se usudio da se nadmeće sa njim za presto. Traži ruku Titove ćerke Lavinije koja je već duže vremena u vezi sa Basijanom. Dakle, na gest dobrote i odanosti, podlac uzvraća zlom. Pošto je naviknut da se klanja vladaru i ispunjava kao vojnik sve svoje obaveze, Tit Andronik bez reči protivljenja daje ruku svoje kćeri novom imperatoru. Lavinija prvo nevoljno pristaje, iz ljubavi i poštovanja prema ocu, ali nakon otvorenog neslaganja Basijana i svoje braće, reši da pobegne od Saturnina. U tom metežu, Tit ubija jednog od svojih sinova. Carska naredba je za njega viša od očinske ljubavi. Saturnin nakon toga odustaje od Lavinije i uzima za ženu albansku kraljicu Tamoru. Od tog trenutka počinje da se odmotava klupko sve bizarnijih i svirepijih zločina. U jednom trenutku, Tit Andronik, časni oficir, bez mrlje u svojoj biografiji, koji je bez ostatka branio zemlju, postaje nesrećnik kome ćerku siluju, Tamorini sinovi, i pri tome joj odseku šake i jezik.
Beskrupulozni ljubavnik albanske kraljice, crni Aron, na podmukao način optužuje Titove sinove da su ubili Basijana, imeratorovog brata. Tako da je stari general postao i neprijatelj države kojoj je prineo ultimativnu žrtvu. U jednoj sceni, on ispisuje, na hladnjači kojom je dovezao leševe svojih sinova, „Jebeš državu“.
Kao što je ljubav Tita Andronika prema otačbini bila bezuslovna, tako je i njegovo razočaranje najdublje moguće.
Andraš Urban je na osoben režiski način, nešto između klasičnog teatra i eksperimenta, sa odličnim songovima koji daju čitavoj predstavi snažan naboj, vrlo jasno predočio gledaocu da gnusni činovi osvete i ubistava nisu toliko zastrašujući koliko država koja nema institucije, u kojoj pošteni i časni ljudi moraju da posežu za oružjem da bi zadovoljili pravdu i spasli se podsmeha i lažnih optužbi pošto ih vlast vara, laže i obmanjuje, prepuštajući perverznjacima i krvopijama da ih maltretiraju. Razni kriminalci, lopovi i razvratnici, poput crnog Arona, nesmetano i nekažnjeno realizuju svoje naume. To je Andraš video kao glavni problem jednog društva u kome pravda nije nikada zadovoljena i u kome ubistvo nikada nije razrešeno, a počinilac osuđen.
Sam čin osvete Tita Andronika nije ispunjenje pravde, to osveta nije i ne može biti. Samim činom ubistva Tamorinih sinova i njihovo mlevenje u mašini za meso jeste isto tako gnusan zločin. Tit je i sam postao ubica i tako potonuo u sveopštem beščašću koje je zavladalo u zemlji.
Red u društvu i državi mora da postoji da bi ona imala smisla, inače postaje pakao za svakoga ko se u njoj nađe.
To je za mene bio lični doživljaj Urbanove predstave. I zato je Šekspir večit i zato je izbačen kao obavezna lektira sa najznačajnijih britanskih univerziteta. Suviše se moćnici današnjice prepoznaju u njegovim likovima, u njegovim tragedijama koje su prikazale taj savršeni mehanizam zločina koji pustoši svako društvo naše Zapadne civilizacije.