Живети само надахнућа
Академика Милорада Бату Михаиловића затекао сам у некадашњем седишту листа „Панчевац” у улици Жарка Жрењанина. Славни уметник је помно посматрао просторије које му је Град Пначево наменио за легат. Било је у његовом погледу дечачке раздраганости, озарености ствараоца који је пронашао дом за своје драгоцености. Пратио је Боцу и мене, са пажњом слушајући предлоге које смо износили. Изашли смо на гвоздену терасу и посматрали градски трг. Бата је био усхићен. „Ово је прекрасно. Овај поглед на Панчево са овог места и платна која ћу донети, постаће једна целина. Све ће се слити у један доживљај. Овај град има душу, још увек”, казује Бата и осмехује се. „Осећам се спокојно. Већ видим како пусти простор насељавају слике. Оне говоре посебним језиком, језиком боје, толико једноставним, а, опет, тако недокучивим.”
Касније, на обали реке Тамиш, у башти ресторана „Ветрењача”, настављамо разговор. Бата ме моли да заменимо места. Жели да посматра шуму на другој обали. Дрвеће у даљини красе разне нијансе жуте боје. Топао ветар удара нам у лица. Сликар се присећа младости, помиње драге људе из детињства. Позива супругу Љубинку и препричава јој свој доживљај завичаја. Потом ми предаје телефон да и сам чујем колико смо обрадовали његову госпођу. „Бата је био толико тужан. Изгубио је наду да ће му Панчево изаћи у сусрет. Ви сте га развеселили, хвала вам”, чујем како из Париза поручује Михаиловићева сапутница, такође сликар. Засигурно су преко шездесет година заједно.
Пијемо бело вино и кусамо речну рибу. Бата се шали на рачун сомовине. „Ја сам често имао посла са сомовима, данашњи свет обилује њима”. На моменте застаје, посматра реку, друге госте, једну бебу за суседним столом, осмехује се. Посебна благост зрачи из славног сликара, својеврсна растерећеност преданог трагаоца за истином уметности. Нема више ни трага песимизма нити очајања, никакве тескобе усред притиска колектива, више нема заслепљености сновима, подстицајима, плановима, илузијама, борбама, разлозима, религијама, идеологијама, пасијама, никаквог терета над уметником. Бата је ушао у стање метафизичке мирноће. Тренутак врхунског зрења мајстора, тренутак мудрости. Свака реч има топлину и свака реминисценција свој дуготрајни ехо кроз време. Слушамо академика Михаиловића и путујемо кроз раздобља, путујемо кроз васиону. Нешто од те благоречивости лепи се и на нашу кожу, нека ситна крљушт, нека клица будуће лепоте. Данас готово да више нема људи са којима се може овако разговарати. Као да не постоји ткиво изреченог већ смисао буја у остацима прећутаног. Постоји једна прича да уметници рођени у равници носе у крви навику да усправе свој завичај, а да се, потом, храбро отисну кроз немушто и немогуће. То значи да носе под лобањом гравитацију космоса, а не земљине кугле.
Неколико дана касније, сликара Бату Михаиловића проналазимо у стану његове сестричине, у једној од уличица која избијају на Народну библиотеку. У омаленој соби испуњеној платнима настављамо дружење. Бата показује шта намерава да поклону Панчеву. Омамљен сам бојама, од силине уметничког израза понестаје ми дах. Куда год да упутим поглед наилазим на сликарски драгуљ. Све је ускомешано на тим платнима, све у знаку плеса и судара најразличитији колора. Размишљам како данас највише угрожава уметност управо природа самих посматрача. Ништа није опасније од њихове надмености, незаситости, њихове нескромности и жеље да остану исти пред делом које гледају. Није довољно допустити слици да саопшти поруку, потребно је умети изменити се, преиспитати се и прилагодити за ту посебну врсту комуникације, за тај посебан пренос духовног електрицитета, за тај јуродиви језик уметности.
Идем дуго и узбуђено од платна до платна и мислим о сликару и његовом развоју, од оне нејасне и тек откривене тежње у младом човеку, па до оствареног савршеног дела које стоји на крају тог животног, артистичког пута и које допушта најразличитија гледања и тумачења, али само једно никако не допушта: порицање и сумњу. Јер дело академика Бате Михаиловића уздиже се пред мојим погледом, стварно и неоспорно, скупо и поштено плаћено, отето од хаоса природног тока ствари, непролазно и вечно. Присећам се мисли великог Камиј Короа који је са прага старости са поносом говорио свом пријатељу када је посетио његов атеље: „Моја вољена жена и ја старимо, али наше слике не”. Са те тачке обраћа нам се данас сликарски опус Бате Михаиловића, са самог врха уметничког брега стварања.
Академик је поново расположен за разговор. Прича како је са групом младих сликара напустио земљу давних педесетих. „Нисмо хтели да уђемо у партију, били смо жељни живота. Знаш, мени је било досадно на Ликовној академији, па сам је напустио после друге године. Пошли смо у Париз, нас неколицина пријатеља. Међу њима су били Петар Омчикус и моја Љубинка. Запослио сам се као молер код једног Кинеза одмах пошто смо пристигли у престоницу француске, а, након тога, све је било као сан”, каже и разгледа једну слику као да је први пут види. Потом се окреће и наставља: „Волео бих да се Панчевци окупљају око мојих слика, да шире љубав. Мржњом нико не може да се обогати. Неко се родио да осмехом уздиже посустале душе”.
Ни једно поштено стварање не произилази само из искуства. Понешто се крије у експозији ума у необичном напору да се ропац и кркљање претопи у млеко. Уметност је опасност. Зато ми се Бата чини као стари морепловц који су открива острва лепоте у нама који нисмо имали смелости да запловимо непознатим океанима постојања. Зачаран необичним сликарским композицијама тонем у тишину заборава. Мислио сам да такво искуство могу пружити само књиге, али преварио сам се. Велики уметник попут Бате оповргава наш свет, он га укида својим сликама. Нема више реалности, ничега опипљивог, искрсавају само мајсторски уклопљени колори кроз које понирем и нестајем. Ови споменици на домаку бескраја, ове мисли што се рађају и постају боје, овај несвакидашњи моменат једног артистичког заноса, то је читав нови свет, то је само Батин универзум, јединствен и непоновљив, у коме се посматрач претвара у објекат, односно трајни део тог магичног простора. Посматрајући Михаиловићева ликовна дела ми схватамо да је он најинтензивније проживео своје радове, да су те слике, заправо он сам, и још нешто више уз то, нешто што није могуће затворити само у један живот, ма како он био активан, осећајан, развијајући и стваралачки. Јер ове слике, које се отварају преда мном не носе у себи само личност ауторову но и једну фаталност, једно случајно подударање факата и вредности, једно моћно и неумитно искуство постојања, оне чувају необичну врсту људског богатства која се зове уметност. Како изаћи из ове осликане одаје, како се одвојити од овог веселог дечака у телу старца, који не посустаје у шалама, коме не треба више ни кисеоник да би живео. Овде је све васкрсло у једну нову димензију, преобликовало се у ново време, овде почиње неизрециво.
Обећавамо Бати још један скори сусрет у Панчеву. То је неизоставно пред повратак у Париз. Још једна лагана шетња Народном баштом, још један сусрет са познатим људима из неких давно напуштених времена. Бата излази на балкон и маше нам. Задовољан је. Не осврћемо се и настављамо пут Храма Светога Саве. Још увек под снажним утиском сусрета, још увек мамуран од боја и светлости, осећам снажније но икад колико уметност може да преобрази, колико лепота да узвиси. Лако може да застари човек, да изгуби свој божански лик, ако заувек зажмури и занавек се опрости од најмоћнијег завођења, завођења лепотом уметничког стварања. Зато, не треба живети обичности, већ само надахнућа!