Tajni Antićev dnevnik
Odlomak iz knjige “Sutradan posle detinjstva”
Subota
Jutros sam prelistao sve ove beleške napisane prethodnih dana i opet se nasmejao samome sebi. Hteo sam da budem koncizan, konkretan i precizan u izrazu, a opet se sve pretvorilo u fantazmagoriju, opet sam odlutao u meditacije, onirička lutanja u nestvarno i nedokučivo. Ali šta mogu kada se moj život upravo sastojao od tih fantazija, od igre osećaja, od pozorišta senki, od ludovanja i ludorija, bekrijanja i pijanih zanosa, a ne od krutih činjenica svedenog i uglađenog građanskog života. Neko je sve to pogrešno protumačio i pokušao da mi nametne oreol buntovnika bez razloga, pesnika koji po svaku cenu želi biti originalan ne bi li, mistifikujući sopstveni život, sebi dao još više na značaju. Naravno da sve to nema nikakvog smisla. Moja pesnička šenlučenja, sve te beskrajne terevenke na kojima sam gubio pa ponovo pronalazio samoga sebe, potiču iz moje iskrene unutarnje potrebe, iz najdublje magme duše. To nije nikakva nakalemljena proteza psihe usled straha od banalnosti sveta. Danas su, koliko vidim, svi origionalni, jedinstveni i neponovljivi. Obuku šarene majice, naprave nekoliko javnih, često prostačkih ispada, ili se slikaju goli, i eto ti te iznuđene posebnosti koja mi se gadi.
Shvatio sam da postoji stalna dijalektika koja se neprestano ponavlja između života i umetnosti, između stvarnosti i umetničkog dela, između ispiracije prouzrokovane dnevnim događanjima i poezije. To je, zapravo, jedna odključnih postavki Heraklitove filofofije suprotnosti puteva, odnosno tezi da se sve kreće ka svojoj suprotnosti u duhovnom smislu. Kada književnost postane izrazito zabavljačka, kada majstori pera budu po sili tržišta zamenjeni piskaralima i izrabljivačima reči, kada se magija stvaranja pretvori u magiju jeftinog mjuzikla, obavezno naiđe nov podstrek koji je spasava od smrti. Dolaze sa periferije varvari, neki od brega odvaljeni, tvrdokorni sinovi, poput Hemingveja, Selina ili Bukovskog i krče tu šumu jeftine obmane, tog blistavog kiča i plesnjive literature. Naiđu tako trenuci kada pomisliš kako je svaki tvoj novi dan ko zna kad već izgovoren, kako je neko vrlo važan mislio sve tvoje misli i porađao ih u mukama stvaranja, kako svaki tvoj pokret nije autentičan već ponovljen ko zna koliko miliona puta u ovom vakumu univerzuma. Kada se to dogodi, možda treba poslušati starog stoika Marka Aurelija koji kaže: “Istrezni se i dođi sebi, pa ako si se otresao sna i shvatio da si se mučio samo u snu, probudi se opet i pogledaj na zemaljske stvari onako kako si gledao na one u snu“. Uvek me obuzme nelagodnost zbog završnih reči. One su plod neprepoznavanja duha. Ima li završene slobode ili ljubavi? Ako grešim, pretvorite me u kamen.
Nedelja
Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili slivniku, korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetima, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima. U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me je vaspitačica i izrecitovala mi nekoliko pesama na koje sam potpuno zaboravio. Onda je izvukla iz tašne prekucane stihove. To je bio gotovo izuzetak. Obično mi nisu nikada vratili ono što sam im usput darovao. Bio sam kafanski rapsod, pa sam stoga imao razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka u kojima su beležile reči. Radmila Karaklajić mi je jedno stidljivo priznala da joj je mojih nekoliko stihova izmenilo čitav život. A ja se, posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči tih pesama o kojima je ona pričala. Ko zna kada i ko zna ko je govorio kroz mene kada je sve to nastajalo. Pisao sam svuda, pod svim okolnostima, između dva pijanstva ili izbezumljenja. Pisao sam kada mi telom prođu orkanski vojvođanski vetrovi, pisao i pevao dok god me drži glas. Čak i kada bih promukao, još uvek se nisam predavao. Pisao bih i na konju kao Isak Babelj samo da sam kojim slučajem morao da jašem. Ne volim da gledam stranice novina ispunjene čituljama. Svašta čoveku kažemo i uradimo dok je živ, a onda, kao da se ništa nikada nije dogodilo, otkrivamo u njemu izobilje vrlina i genijalnosti. Potom se laćamo da ispisujemo nekrologe, te jeftine i patetične posmertne oglase ne bi li se iskupili za sve pakosti koje smo nekome priredili za života. Negde sam to već rekao, valjda u jednoj svojoj pesmi: smrt je pomilovanje…
Ponedeljak
Ne, ne, dragi prijatelju, nije to bio sastanak odbora za sahranu, bio je to jedan prijem u čast učesnika „Goranovog proleća“ negde pred kraj sedamdesetih i nije to baš za priču, već pre za ozbiljno razmišljanje. A išao sam na tu poznatu pesničku manifestaciju kao novinar, a ne kao pesnik. Zato sam, valjda, napunio tri beležnice opaski. Inače, volim ja taj Goranov, Gubčev i Titov kraj, što se prostire od Zagorja preko Petrove gore sve do Gorskog kotara. Volim i Zagreb kome sam posvetio ljubavnu pesmu. I banuo sam na taj prijem sa „Borbom“ u džepu da nonšalantno pokažem šta se sve kod nas piše o domaćinu prijema. Iz gomile okupljenog sveta iskrsava Republički sekretar za prosvetu, kulturu i fizičku kulturu dr Stipe Šuvar i pruža mi ruku. Osmehuje se i pita: A imate li vi u Novom Sadu još jednog Zupca? Kažem da znam za samo jednog jedinog. On je unikat, pojava. Neko dobacuje iz daljine, ne vidim mu dobro lice: Da pojava, pojavljuje se. Vidim ja da ovde „osmesi ljudi noževe kriju“ kako to reče jedared Šekspir, pa se sklonim iza stola sa rum punčem. U odlomcima razgovora čujem kako u svakom žitu ima i PEN-kluba. Dva koraka dalje ćaskaju o moralnom liku Dobrice Cesarića. Čujem kako je Kiš ošamario Bulatovića, kako je Fokner nosio mider, jedan mladi beogradski pesnik recituje svoju pesmu koju je napisao Sandberg, drugi se javno odriču Daviča i govore kako je davež, a tajno ga prepisuju. I sve uz vino i komadiće belog mesa. Klize ta ogovaranja i opadanja niz grlo kao i moj rum punč od koga me malko hvata muka. Nekolicina bosanskih pisaca nam saopštava šta Priština misli o sukobu Davičo – Džadžić. Neko me hvata za rukav i pita šta ja mislim o sukobu dve struje u beogradskom literarnom životu. Pokušavam da iskobeljam ruku i odgovaram mrzovoljno da su neki mnogo vremena izgubili baveći se tim sukobima. Rekao sam da trenutno spremam novu zbirku poezije i da radim na više frontova. Kada budem u penziji, rado ću se upustiti u te sukobe. U mnoštvu tih divnih ljudi i još zanimljivijih i blagorodnih priča o snazi književnog zajedništva, punio sam beležnicu i pitao se da li čitaoci išta znaju o čemu razgovaraju njihovi voljeni pisci na prijemima. Bilo je vreme da krenem u hotel. Onda se setih starog druga Tošketa koji mi je govorio da nikada prvi ne napuštam društvo jer će me onda svi ogovarati. Pogledam još jedared sve okupljene, ostavim čašu rum punča do pola popijenu i zavalim se u jednu slobodnu ležaljku u uglu dvorišta. Nakon pola sata društvo se razišlo. Jedan mlad konobar referisao je šefu sale da fali deset pepeljara. Ja mu kažem da u spisak stavi još jednu, moju. Zbilja su lepe. Trebaće mi jedna u ateljeu dok slikam. Oni mi ljudi uviju pepeljaru u flis papir i otprate me do vrata. Kod kuće kažem glavnom uredniku o čemu ću da pišem, a on se izbeči iznenađeno. Neću, valjda baš o svemu. A zašto da ne, pomislim. I ti zanimljivi i važni razgovori, i taj otužni rum punč i tih deset nestalih pepeljara i to je naša književnost.