Magija porodičnih fotografija
Odlomak iz knjige “Sutradan posle detinjstva”
Moja majka je stigla na svet nenadano. I baka i deda su imali već preko četrdeset godina. Nisu planirali proširenje porodice, ali dogodilo se. Melanija je preplakala put od doktorske ordinacije do kuće kada je čula da je u blagoslovenom stanju. Mika je imao četrnaest, a Mira jedanaest godina. Njene uspomene na oca su najtananije i najnežnije, pogotovo što je umro kada je njoj bilo svega trinaest godina. Patio je od visokog krvnog pritiska i stalno je po džepovima nosio umotan baren krompir i beli luk. Jednog jutra prao je duboku kacu u dvorištu kada je osetio da mu se koči leva strana tela. Jedva se popeo na sprat kuće kod Mijanovića i pozvao baku Melaniju. Čim ga je videla shvatila je da je nešto ozbiljno. Lice mu je bilo iskrivljeno s jedne strane, a pogled tup i neodređen. Već idućeg dana pao je u komu i više nije dolazio k svesti. Ostale su uspomene i predmeti koje je pravio sa svojim učenicima za moju majku. Sećam se minijaturnog nameštaja za lutke sa kojim sam se i ja igrao. Deda Nenko je došao sa juga Srbije i poticao je iz pekarske porodice. Završio je za učitelja i bio rezervni pešadijski i artiljeriski oficir. Posao ga odvodi u selo Višnjićevo (Banat) u kome upoznaje Melaniju. Prema bakinim rečima to je bio kratak susret u kući njene rođake. Odmah je spazila nekakav zavodljiv sjaj u njegovim očima, iskru ili čudesnu svetlost koja je omađijala. Dopao joj se na prvi pogled i zbog svog otmenog držanja. „Šta tu ima mnogo da se priča“, započinjala je kratku storiju o upoznavanju sa dedom kada bih uspeo da je nagovorim da se otvori o tim davnim danima, „videli smo se na krsnoj slavi kod moje rođake. Bio je visok, naočit čovek. Umeo je da se ponaša. Dopao mi se. Razgovarali smo čitavo veče. Nekako sam već tada znala da će on biti čovek sa kojim ću provesti vek. Nekada se nije zabavljalo godinama kao danas. Uzmi ili ostavi, prosi i vodi. Nije bilo prilagođavanja pre braka. Naučiš da voliš onoga s kim si.“„A šta ako, ipak, ne naučiš?“ pitam je, nezadovoljan njenim pojednostavljivanjem tako ozbiljne teme kao što je ljubav i brak.
Postoje dva dokumenta iz 1931. godine koji svedoče o venčanju bake i dede, ali i o načinu na koji su se sklapali brakovi u prošlosti i kakav je red vladao povodom ženidbi u ovom delu sveta. Prvi je venčani list srpske pravoslavne crkve „Uspenje presvete Bogorodice“ višnjićevske parohije u kome su upisani mladenci Nenko Antić, učitelj iz Višnjićeva, pravoslavni hrišćanin, Srbin i Melanija Jovanović, domaćica iz Mokrina, pravoslavne veroispovesti, Srpkinja. Drugi je zvanični dopis koji je Srpsko pravoslavno parohijsko zvanje pod rednim brojem 62. iz 1931. godine uputilo Srpskom parohijskom zvanju u Mokrinu: „Antić Nenko, učitelj iz ove parohije, dolazi u tamošnju parohiju da se oženi. Ako nađe devojku slobodnoga stanja, može biti s njom ispitan, odnosno prstenovan, jer je on slobodnog stanja. O učinjenom neka gore hvaljeno zvanje izvesti ovo zvanje radi daljeg zvaničnog postupanja.“A dalje zvanično postupanje se nije dopalo mom ujaku pesniku pa je on morao da nanovo osmisli čitav splet događaja vezanih za ženidbu deda Nenka i bake Melanije. Tako Mika pripoveda o braku svojih roditelja potpuno drugačiju priču. Baka Mela je uvek besnela zbog činjenice da joj sin iznosi u javnost neverovatne izmišljotine: „Moja mati je bila bogata udavača, sa dukatima i mirazom, deda je bio optant iz sela Salka, srpski se kaže Grabovac, tamo je i najseverniji pravoslavni, srpski manastir. To je županija Tolna Međe. Deda je kao optant dobio trideset i pet jutara zemlje, i to na ostrvu između Mokrina, Čoke, kod Crne Bare. A ja sam svako jutro gledao u ćupriju Devet grla, i sanjao čudne bajke, ratove, kepece i džinove, vojske i carstva, svakojake bune, kao i svako seljačko dete. Rođen sam tako što je mati došla da se porodi kod svoje majke. (…) Rodilo se tog marta 1932. muško, i u toj euforiji zbog muškog deteta, obojica su se napili, vređali jedan drugoga, pijani već, a kako je deda bio vojnik u onom austrougarskom ratu, a tata Vranjanac, svađa je išla oko termina Švaba i Ciganin. Bila je jaka tuča, noževi su sevali, otac je izašao napolje, u sakou, bila je zima, moja mati Melanija, koja me četrdeset osam sati pre toga rodila, poletela je za njim, da mu donese kaput, da se ne smrznu po onom groznom snegu, išli su tako šest kilometara kroz mećavu do prve stanice.“Naravno da Nenko nije bio sklon navedenim ispadima. Mika je voleo da oneobičava stvarnost i da iznova osmišljava sopstvenu biografiju. Deda je bio miran i poslušan građanin. Zazirao je od politike i trudio se da gleda svoja posla.
Posetio sam Bosilegrad jednog leta, tražeći rodnu kuću svojih predaka. I pronašao sam je, uz svesrdnu pomoć ljubazne porodice Žižov. Pogotovo mi je pomogao filozof i hroničar svih najvažnijih političkih i društvenih zbivanja u ovom mestu, sveznadar Petar Žižov. Kažu da je i Mika navraćao ovamo. Kupio je pedeset sveća i zapalio ih na grobu Nenkovog oca Nikole. Bio je sumrak i neko je prijavio požar na groblju. Miku su priveli u policijsku stanicu na razgovor. Kada su shvatili da tu nema ni traga od politički motivisane provokacije, pustili su napitog pesnika, uz molbu da krene kući tek kada se otrezni. Baka Melanija nikada nije spominjala Nenkovo bugarsko poreklo. On ga je sakrio jer je želeo da život počne na nekom drugom mestu, bez ikakvih balasta prošlosti. Nisu razlozi bili samo političke prirode već i porodične. Bilo je to tužno detinjstvo koje je Nenko želeo da zaboravi. Nakon rane majčine smrti, više ga ništa nije vezivalo za rodni grad. Hristina Antov, rođena Anastasijević bila je sklona alkoholu zbog udaje za čoveka koga nije volela. Većinu vremena je provodila ćuteći i posmatrajući put koji vodi iz Bosilegrada ka planini kao da vazda čezne za odlaskom. Zapuštena, pripita, nije marila za porodične stvari, puštala je da se dani sami od sebe razmotavaju kao rolna tragičnog filma. Deda je patio, posmatrajući majčinu tugu i gađenje prema ocu i učmalom provincijskom životu. Pošto su bili siromašni, Nenko je neretko gladovao. Baka Mela je često pominjala buđavu proju koju je deda jeo jer nije bilo ičega drugog. Kada su mu javili za majčinu smrt, on se bacio sa vrha ledine i kotrljao do samog podnožja. Bio je sav izranavljen i krvav u licu. Želeo je da se samoubije. Onda je ipak rešio da svoju sreću potraži daleko od Bosilegrada. Pre nego je krenuo za Vršac, obratio se ocu. Nikola ga je samo pogledao, pijano odmahnuo rukom i nekoliko puta sočno opsovao. Nenko je zakopao svoje detinjstvo. Promenio je prezime i nikada se nije više vratio na jug Srbije. Mika ga je nekoliko puta ulovio kako na radiju sluša pesme na bugarskom jeziku i plače. Najviše je voleo da peva onu tužnu, južnjačku „Kaleš, bre Anđo“. A sveznadar Petar Žižov mi je ispričao kako mu je njegov otac davno opisao susret sa Nenkom u Pančevu i kako su njih dvojica pričali na maternjem jeziku sve dok se nije pojavila baka Mela. Tada je Nenko prešao na srpski i više nije prozborio ni reč na bugarskom. Jedina osoba iz zavičaja sa kojom je ostao u bliskoj vezi bila je rođaka Draganka koja je živela u selu Božica nadomak Bosilegrada. Čudesni putevi sudbine učinili su da moja supruga Dunja, profesor književnosti, bude po ocu poreklom sa juga, da joj ta ista Draganka bude baka. Porodični krug se, dakle, zatvorio, upravo tamo dole, na potezu iznad Vlasinskog, a podno Lisinskog jezera u šumovitom podnožju Besne Kobile.
„A pred polazak u školu otac mi je, eto, tad, poklonio šiljkane, šarenicu, sa tablicom, bukvarom i sunđerom, ali i sa obaveznom šajkačom, koja mi je bila poveća, i padala mi na uši i na čelo. U stvari, to je bila očeva osveta Banatu, koji nije hteo da ga prihvati, i koji je uglas tvrdio kako je dođoš i kuferaš. Onda sam krenuo u onu centarlnu školu u Mokrinu u koju se ulazi stepenicama, bile su tri na broju, niže. Deda me je ostavio pred ulazom u selo, izgledao sam užasno, zapušteno, svi su mi se smejali. Kao da ide mečkar sa medvedom sokakom. Neko je tada, ispred ona tri stepenika, viknuo „Gedža!“ Tog trenutka sva su deca počela da me gaze, da me tuku. Izgazili su mi šajkaču, razbili tablicu. U školi sam bio u šoku. (…) Mokrin je sada ponosan što sam napisao Vojvodinu. I uopšte što pišem neku književnost. Dočekuju me vrlo pompezno kada dođem u selo. Međutim, ja dođem kod Slavka Ariša, pokojnog, a njegova mati Kovinka viče preko plota tetka Budimku, Perinu mamu: „Javi Peri da je došao Gedža.“ Onda ja pitam: “Zašto me tako zovete?“ I kaže mi se: “Mnogi su ovde naši, ali Gedže, Ličani i Bosanci nikad nisu““.