Razgovor sa čobaninom
Juče, predveče sam, šetajući se blagim padinama Tare, sreo starog čobanina kako čuva ovce na ispaši. Javio sam mu se i započeli smo razgovor. Prvo su tu bile opšte teme o lepoti krajolika i vremenskim prilikama, a onda smo počeli da pričamo o mnogo značajnijim temama. Starac je govorio razborito, mudro, vazda se osmehujući. To su oni postojani srpski seljaci, domaćini koji su u prošlom veku izneli dva svetska rata na svojim plećima.
„Nije lako biti seljak“, reče i nasmeja se, „moraš da radiš od jutra do mraka za svaki dinar. Razumeš, moraš da zaradiš novac. Danas je sve naopako. Ljudi hoće da žive, da imaju novca, a da ne rade. Bez znoja i napora. Kako je to moguće? Znaš, i mi smo krivi. Stalno smo deci povlađivali i brinuli se kako će se snaći u životu. Od te silne brige, brate mili, stvoriš mekušce, stvoriš mlitavog čoveka. Eto, ja ne bih mogao da živim u nekoj zgradi u Beogradu pa da me ubiješ. U kući da, ali u soliteru, nikada.
Nekada je ovde bilo mnogo više čobana, stada na ispaši. Sada ja i još jedan teramo ovce i to je sve. Selo nestaje. Nekada je bila ovde škola. Osam stotina đaka je išlo u školu. Danas ona više ne radi. Eto, tako nestaje jedan narod. Teški smo mi ljudi, znam ja to, a teška su i vremena kroz koja smo prolazili. Ali ne bismo opstali da se deca nisu rađala. Ne bi Srbin izdržao da se nije narod obnavljao. Sada, čemu planovi za budućnost ako nema ko to da doživi. Što vezuješ psa za prazan tor? Koga on da čuva? Selo su zapostavili i uništili. To je smišljeno tako, jer traje. Vlasti se menjaju, a selo propada. Draže im je danas da žive u gradu i rade po samoposlugama za strance nego ovde da čuvaju ovce, ali na svojoj zemlji. U Srbiji su nekada svi imali komad zemlje. Neko više, neko manje, ali imali su. I umesto da živiš za sebe i na svome, ti se okrećeš tuđinu i čekaš milostinju od plate. Zbog čega? Zbog rečenice da živiš u Beogradu?“
Šetamo po zemljanom putu. Stado ovaca već zna put do kuće i kreće se bez komande. Počinje da duva vetar. Prija mi osveženje nakon toplog junskog dana. Pričamo dalje o životu. Kaže mi kako ima troje dece. Dve ćerke i sina i kako je samo najmlađa ćerka ostala da živi sa njima. Ja mu kažem da moja žena i ja imamo ćerku. On se osmehuje i odmah kaže pozitivnu misao.
„Da je živa i zdrava i de se njome ponosite“. „Znaš, slušam danas pričaju kako treba de se rađa mnoštvo dece. Eh, ne ide to po komandi. Sve se rađa iz želje, a želja nastaje kada ti je sve potaman, a da bi ti bilo sve potaman, moraš da znaš da se zadovoljiš, a da bi se zadovoljio, moraš da budeš skroman i zahvalan na onome što ti je dobri Bog dao. Samo srećan čovek rađa decu, samo srećan čovek iskreno voli i ništa mu nije teško.“
Rastajemo se na proplanku gde se račvaju putevi. Odlazi ka svojoj kući, ja ka svom apartmanu. Razmišljam o životu, o svom pradedi Boži paoru i šta će me pitati kada se opet sretnemo negde na nebu. Kako sam i na šta potrošio život. Da li ću moći s ponosom da kročim u društvo svojih predaka ili će me biti stid?
Oko mene priroda, mir planinskog sutona. Daleko od gradske vreve i poremećenih vrednosti, loših, izuzetno loših međuljudskih odnosa. Da se još ne prevarim i pogledam u telefon i spazim najnovije vesti, zapravo najnovije budalaštine, gde bi mi bio kraj.