SUSRETI
Tokom svoje profesionalne karijere u biblioteci, kulturnom centru i gradskoj upravi imao sam prilike da se susrećem sa mnoštvom ljudi. Većinu tih poznastava sam vremenom zaboravio, poglavito jer mi nisu previše značila. Možda su razgovori i celokupno druženje bili produktivni, ali nešto je nedostajalo da budu i ključni. Svakako, ima i onih susreta sa izvesnim ljudima koja sam svesno želeo da potisnem u pomrčinu svesti jer mi blizina tih persona nije ni malo prijala.
Uvek mi je imponovalo kada mogu da budem u blizini mudrih ljudi, ali gospodstvenih. Ima znatan broj umetnika na našoj sceni koji su umišljeni ili im se, iz ko zna kojih razloga, pridalo na značaju preko svake mere, a oni su prosečni, nedaroviti i nevaspitani. S obzirom da je danas svetski trend sabijanja duša u meru proseka, susreti s otmenim, obrazovanim i istinskim umetnicima su božiji dar.
U mom životu nekoliko druženja je ostalo trajno urezano u svest. Možda su ona došla u pravom trenutku, možda su bila iskrena i iskonska, no izdvojila su se iz okeana svakodnevnih običnosti i rutina.
Na početku moje spisateljske karijere bio je to pokojni pesnik, novinar i urednik časopisa „Sveske“ Bogdan Mrvoš. On mi je otvorio vrata književnog života i dočekao me kao da sam Bodler. Bili smo prijatelji, ali iskreni, bez obzira na generacijski jaz. U njegovom prisustvu nisam nikada osetio ni jednu vrstu nelagode, već u vek i samo sigurnost, a to je mladom piscu najpotrebnije. Na žalost, Bogdan je umro u naponu snage i nisam stigao da dugo drugujem s njim.
Sa trojicom ljudi sam imao konvencionalne ali vrlo zanimljive i upečatljive razgovore. Bili su to: Filozof Mihailo Đurić, književni istoričar i kritičar Predrag Palavestra i filozof i književnik Nikola Milošević. Pamtim ih kao gospodu sa kojom ni jedan trenutak tog kratkog vremena nije bio protraćen, naprotiv, bilo je sve u znaku intelektualnog ozarenja.
Sa književnikom Marijanom Grakalićem sam takođe ostavrio prisan prijateljski odnos koji zaslužuje poseban tekst pošto to nije samo profesionalno već i ljudsko povezivanje. Mogu samo reći da sam s njegove strane doživeo takvo uvažavanje koje samo mogu da sanjam među svojim sunarodnicima.
Susrete sa slikarom Miloradom Batom Mihailovićem i matematičarem i pesnikom Stojanom Bogdanovićem moram da izdvojim kao posebne, možda zato što su došli u delikatnim momentima moga života. Sa akademikom Batom Mihailovićem upoznao sam se u proleće 2010. godine. Doputovao je iz Pariza da se dogovori sa gradskim vlastima o svom legatu. Kačarevački majstor fotografije Milovan Ćirovski ga je preko našeg pančevačkog fotografa, takođe vrhunskog profesionalca i mog prijatelja, Bogdana Petrova Boce uputio na mene. U to vreme sam bio u politici i radio kao gradski većnik za kulturu. Bati su obećavali legat pre našeg susreta čak dva puta i nikada nije ništa realizovano. Grad se dva puta obrukao. I pored toga Bata je imao želju da svome gradu pokloni slike. Bio sam obazriv i skeptičan. Bojao sam se da se opet nešto ne izjalovi. To sam i predočio tadašnjim kolegama i z gradskog veća na šta su oni reagovali da to treba sprovesti i da ovoga puta neće biti nikakvih propusta. Bože moj, pa oni su ozbiljni ljudi. Kada vam to kažu političari, znajte da nema nikakvog, ama baš nikakvog značaja, pogotovo što osim mene niko nije od gradskih otaca ni imao pojma koliko je Bata veliki slikar. Neki nisu ni čuli za njega. Ipak, dogodilo se. Dobio sam dozvolu da pregovaram sa umetnikom. Ručali smo u restoranu Vetrenjača. Bio je i Boca sa nama i prvo što je rekao Bati bilo je: „On je političar ali je naš i drugačiji, nemoj da brineš“. Znao sam da on pravi most između nas dvojice jer slikar ima gađenje prema politici i političarima. Bata je Titu rekao laku noć, a kamoli neće nekom iz Pančeva.
Taj prvi razgovor je bio u rukavicama. Malo odmeravanja, malo Batinog pretvaranja da je senilan. Susreli smo se još dva ili tri puta pre nego što ću za list Pančevac napisati tekst o njemu. Nakon toga se sve promenilo. Rekao mi je da niko u životu nije napisao tako dobar tekst o njemu i njegovom radu. Postali smo prijatelji. Otključao sam bravu do Batinog srca. I tu više ništa nije moglo da se ispreči, Ni vojska ni tenkovi ni kordoni policije. Umetnik je prihvatio kao svog. Nosio je moj tekst svuda sa sobom i pokazivao ga prijateljima. Za legat je bilo sve dogovoreno i ostalo je da Boca i ja sa još jednim kustosom iz pančevačkog muzeja odemo u Pariz i odaberemo najznačajnije slike. Međutim, mene demokrate smenjuju na krajnje nedemokratski način. Naravno kao i uvek u takvim situacijama zove vas samo mali broj ljudi da pita kako ste. Jedan poziv bio je i od Bate. Rekao je da moramo neizostavno da se vidimo. Mesto je bilo restoran Vuk u blizini Akademije nauka. Kada sam stigao, on je već sedeo u bašti sa svojim prijateljem. Čitao mu je moj tekst iz Pančevca. Onda je rekao da deli sa mnom muku koja me je snašla. Zamislite, Bata deli teret sa mnom. Bio sam počastvovan kao da su me bogovi dodirnuli. Naš zagrljaj i pozdrav na Trgu republike neću zaboraviti dok sam živ. Bata me je tim dodirom detoksikovao od politike i udahnuo mi novu životnu energiju. To je neprocenjivo. Naravno da do poklanjanja slika nije došlo jer je mi Bata tada rekao: „Ne želim više ništa da ostavim Pančevu“. Žao mi je zbog toga. Rekao mi je kako su ga pritiskali sa svih strana da nastavi saradnju sa gradom i da moja smena nema sa njim nikakve veze, međutim on je čvrsto ostao pri svome.
„Vidiš“, rekao mi je tada Bata dok smo hodali Knez Mihajlovom, „meni starcu i tebi mladom čoveku okačen je o vrat jedan veliki kamen“.
Budale su htele da osujete moj odlazak u Pariz i uspeh oko osnivanja legata i osudile velikog umetnika da poslednju godinu svog života provede u gorčini. On se sekirao i mislio je da je on bio uzrok moje smene. Niko ga u tome nije mogao razuveriti čak ni ja.
Susret sa čuvenim matematičarem i pesnikom Stojanom Bogdanovićem zbio se skoro. Došao je u Pančevo na premijeru dokumentarnog filma Strahinje Lukića u kome je, zapravo, on glavni lik. Pošto sam obezbedio većinu sredstava za film, bio sam neka vrsta producenta. Druženje sa profesorom, njegovom i mojom suprugom, bilo je krcato emocijama, nostalgijom, šarmom i mudrošću. Osećao sam se rasterećeno u komunikaciji sa Stojanom. Sve je bilo neposredno, iskreno i spontano kao da se znamo godinama. To je kvalitet koji kod ljudi najpre uočavam, da se ne moraš iz bilo kojih razloga skanjerati u njihovoj blizini. Razgovor jednostavno teče uz obostrano uvažavanje. Bili su gosti našeg grada nekoliko dana. Poslednje veče pre njihovog povratka u Niš proveli smo u Kovačici u kući našeg zajedničkog prijatelja Milovana Lukića. Bilo je to jedno nezaboravno druženje. Na rastanku grlim se sa Stojanom. Ponovo me jedan gospodin intelektualac, umetnik i čovek od integriteta čisti od skrama dnevne politike. Pomislio sam kako ovaj dar bogova znači da sam ponovo zalutao. Treći put se neće dogoditi i treba bataliti pokušaj da pomiriš svetove koji se očito ne mogu dodirnuti, a kamoli spojiti. Mislim na svet politike i umetnosti. Bez obzira što sam umeo da govorim i rečnikom stvaralaca i rečnikom birokrate to nije išlo. Ostali u svemu tome ne vide korist i ništa im ne znači da u svojim redovima imaju ljude koji mogu da im makar približe one koji ih a priori ne podnose. To nisu razumele demokrate, a ni sadašnja vlast. Ne verujem ni da će neka buduća. Bez obzira na tu činjenicu, shvatio sa da vrzmanje u svetu politike jeste samo trošenje moje životne energije bez plodova uspeha. Moje mesto je uz njih, a ne one uz one koji, pre svega, više duše nemaju. Bata i Stojan su mi poslali zapravo tu poruku. Trebalo je to dešifrovati. Uspeo sam. I zato su ti susreti za mene tako bitni. Kao svetlost posebne vrste koja se pali kada sve druge svetlosti utihnu. Kada to pronađeš i to dva puta, onda si, zbilja, srećan čovek. Hvala sudbini na tome.