МАКИЈАВЕЛИСТИЧКА ВЕШТИНА ВЛАДАЊА НА БАЛКАНСКИ НАЧИН
Некада давно веровало се да свака власт потиче од Бога и да државу од распада не брани само гола сила, већ скуп врлих традиција. Онда се постепено почела осипати аристократска свест, дошло је до дегенерације древних породица које су неговале херојски дух и хришћанске врлине и наступило је доба малог човека. Државнике су заменили реалполитичари; некад моћне индивидуе – Плутархове славне ликове антике – медиокритети.
Чувени италијански филозоф, књижевник и политичар Николо Макијавели први је описао ову појаву. Примену лукавства, подвале и сваковрсног нитковлука истакао је као правило које се мора следити не би ли се успешно владало у свету крцатом злобом, мржњом, сујетом, предрасудама и насиљем. Овај учитељ савремене вештине господарења није се либио да јасно укаже на то да владар мора да посегне за свим средствима, укључујући и она најбруталнија, као што су прогон и ликвидација политичких неистомишљеника, уколико жели да живот у држави учини могућим. Макијавели је први међу мислиоцима поставио границу између политике и морала, тврдећи да се успешна држава може изградити употребом нечасних метода. Такође, он је апострофирао употребу силе у решавању политичких проблема. Без видљиве демонстрације државне моћи нема сигурне власти, јер људе на окупу не држе идеје колико страх и покорност. Након помног проучавања савремене историје, морамо констатовати да је Макијавели у много чему био у праву. То потврђује сурови живот током двадесетог века под серијом диктатура на Балкану.
Слика о балканским народима у свету није повољна. Овај део Европе је синоним за сиромаштво, необразовање, агресију, нетолеранцију, назадњаштво и варварство. Има у грађењу те слике много удела с наше стране, али добар део такве негативне перцепције овог полуострва јесте смишљена пропаганда великих сила како би вазда постојао онај „прљави” други у кога се увек може уперити прстом као у неко чудовиште и рећи: „Ето, то је то зло о коме вам причамо, зар желите да наликујете њему?”
Неко је рекао да су балканске земље закаснеле нације. Закаснеле у односу на Француску револуцију и формирање модерног европског грађанског друштва и његових вредности: парламентаризма, независног судства, људских права, слободе штампе и слободе говора. Нешто од набројаног појавило се у нашој јавности само као термин који никада није постао пракса. Стога је двадесети век на Балкану доба диктатура и ауторитарних режима. Наравно да до тога није довело само одсуство врле традиције и векови под турским јармом, већ и намера великих сила да ово подручје остане под њиховом сталном и брижном контролом, пре свега због путева и саобраћајница који се овде укрштају, а делом и због рудних и других природних богатстава, корпоративних и банкарских послова.
Прву половину двадесетог века на Балкану обележиле су диктатуре израсле на национализму, верској нетрпељивости и конзервативизму. Пламтели су непрестани сукоби малих народа. Уместо да сличности у језичком, културном, расном и сваком смислу искористе за што бољу међусобну комуникацију и повезаност, балкански народи су тонули у мрачну борбу, следећи погубно правило „нарцизма малих разлика”. То је познати Фројдов термин за инсистирање на ситницама и маргиналним обележјима која треба да нас учине другачијим, превасходно супериорнијим од суседа, а заправо су механизми потискивања сопственог осећаја ништавности, збуњености и сталног страха у светском окружењу.
Мали народи су у стању перманентне ускомешаности и усплахирености. Амплитуда реаговања малих нација на светска збивања осцилира непрестано између сентиментализма и свирепости, догматичног и критичког, светог и профаног, апатичног и френетичног, надахнутог и баналног. Никада довољно јасни ни другима ни себи самима, овакви народи су увек недовршени, недоречени, поваздан се налазе на пола пута од села ка граду. На таквом тлу бујају национализам и шовинизам, најпогоднија макијавелистичка средства за „успешно” господарење масама.
Готово да су сви балкански владари – од мохарха: Зогуа, Александра Карађорђевића, Карола II, Бориса III; председника: Енвера Хоџе, Тита, Чаушескуа, Тодора Живкова, па до Слободана Милошевића и Туђмана – примењивали ауторитарне, често диктаторске политичке методе (најекстремнији облик државног терора спровела је Павелићева НДХ у Другом светском рату). У првом плану су интрига, завера, конспирација, закулисне игре, брутално гушење опозиције, распуштање парламената, једнопартијски системи, једноумље; избор сарадника не по стручности већ по степену сервилности и глупости; бахатост и расипништво на двору или у председничкој палати док народ грца у сиромаштву и духовној испошћености.
Декор се мења од државе до државе, али је суштина увек иста: један сведржитељ и остатак потчињених. Малограђански порив, искомплексираност услед сиротињског, сељачког порекла и недостатак образовања и грађанске културе нагоне суверене да преузимају више државних функција одједном. Ова тежња ка омнипотентности омогућена је удворичким и кукавичким понашањем народне већине.
Појава екстремистичких и терористичких група у политичком животу Балкана јесте једно од оригиналних обележја овог простора које потврђује суровост у науму и поимању моћи међу припадницима малих народа. Често су услуге ових политичких ликвидатора користили владари у своје погане сврхе. На све стране делују опскуранти и убице од заната који се у јавности представљају као „одане” патриоте. То су румунски легионари, српски црнорукаши, бели орлови и аркановци, хрватске усташе… Сурови, острашћени и патолошки типови који су током времена знатно утицали на политички живот у својим матичним земљама креирали су климу нетрпељивости према суседима и играли најважније роле у ратним сукобима, често чинећи најсуровије ратне злочине и пљачку.
Балканске диктатуре су настајале у крви и у крви су се рушиле. Народ се гибао од једног зла ка другом, увек носећи са собом прегршт нерешених проблема; вечите сеобе и егзодуси народа с једног на други крај полуострва; вечито распиривање старих мржњи насталих на незнању, предрасудама и простачкој игноранцији.
Макијавелијеве фаталне стратегије и ђаволска, пардон, реалполитичка промишљања света дала су свој најбољи пример у пракси баш на нашем, старом полуострву. Стално су се овде смењивала мрачна времена и доносила раскомадана тела која се бацају преко балкона или посечене главе на кољу крај ћуприје, баш као у роману Иве Андрића. Политичка свирепост млела је мржњом задојене људе.
И даље је Балкан политички несигуран кутак Европе. Нема диктатора, али се још није одустало од ауторитарних начина владања. Испред државних интереса често су партијски, затим интереси разних мафијашких котерија, као и лоби група. Удвајање важних функција је непрекинута пракса из прошлости. Негативна селекција кадра, контрола медија, корупција, политички ирационализам, бежање од одговорности и морални расцеп у институцијама система свеприсутне су карактеристике живота у земљама на Балкану.
Светски моћници вешто контролишу овај геостратешки простор користећи поједине балканске политичаре или разне друге услужне будале за остваривање својих државних циљева (традиционално, балкански народи воде туђе битке и страдају због страних политика). Ми настављамо да се брутално међусобно разрачунавамо, чак и када нам споља отимају и прекрајају земљу. Позивамо се на поштење и правду и очекујемо их. Инфантилно верујемо да ће се неко смиловати нашој муци, уместо да прагматично пронађемо заједнички интерес и спасемо ово мало државе што је преостало.
Као да нема краја овој балканској диктатури паланачког поимања стварности, овом мазохистичком саморазарању. Зато само сеоба има, а смрти нема, како рече велики Милош Црњански.
Есеј из књиге: ”Сенке и дим” 2013. година…