Umetnik preživljavanja
Izašao sam iz kancelarije velikog šefa. Strahinja je bio netalentovan pesnik kada sam ga upoznao. Pesme su mu zvučale arhaično sa mnoštvom predvidivih rima. Međutim, imao je talenat za preživljavanje u svetu krcatom zlobom, baš kao i opskurni Roman Andrejević.
U jednoj godini, ovaj pisac je pokupio sve književne nagrade, stolovao na svim televizijama, žuta štampa je pratila svaki njegov korak. Pisali su o tome šta jede, baca u đubre i ostale selebriti gluposti. Bio je zvezda, gospodar medijskog prostora. A onda je nestao jednog dana. To me i nije baš potreslo. Mislim da je oduvek bio prosečan pisac sa darom za uvlačenje u dupe svima od kojih bi zavisila njegova “blistava” karijera. Onda se upetljao u politiku i glumio društveno-korisnog delatnika. Obraćao se sa krovova zgrada pod šlemom, kao veliki graditelj, sa raznih međunarodnih sastanaka i simpozijuma, delujući uvek ozbiljno. Nosio je odela i pazio kako se izražava. Napravio je uspešnu transformaciju od pisca ka političaru, birokrati. Ima tako primera, kako to reče Sloterdajk za Bojsa: “Počeo je kao genije, a završio kao socijalni radnik.”
Gledao sam u monitor pred sobom. Šta da učinim, razmišljao sam. Roman Andrejević jednostavno nije moja inspiracija. Međutim, Strahinja je u pravu. Ništa ne radim već godinu dana. Kakav je smisao da se gnušam pisca koji je nestao na nekom ostrvu kada i sam nestajem. Potrebno mi je neko alternativno punjenje baš kao Arnoldu Švarcenegeru u filmu Terminator kada ga dugom šipkom probode savršeniji model robota, a njemu se iznenada upali lampica u glavi i oslobodi novu količinu energije. Treba ustati iz ove močvare u kojoj sam se zaglavio pre godinu dana. Treba mi malo sreće, malo serotonina. Možda to grčko ostrvo nije loša destinacija. Poslednjih godinu dana, kako sam se približavao pedesetoj, sve više sam uočavao kako lagano nestaju strasti u meni. Nije više bilo ni ushićenja ni razočarenja. Prokleta ravna linija vukla se svakodnevno kroz moju svest. Imao sam utisak da sam već sve video i okusio, da za mene nema tajne koja bi me uzbudila. Od alkohola do seksa, sve je bilo nekako isto, tegobno ponavljanje.
Uzeo sam u ruke novu knjigu Romana Andrejevića. Naslov je glasio “Sve moje ljubavi”. Za moj ukus prilično trivijalno. Međutim, za ukus armije čitalaca koja je živela na literaturi za razbibrigu, dovoljno intrigantno. Na prednjoj korici fotografija grčkog ostrva, a na zadnjoj autorova fotografija. Nasmejani starac od nekih sedamdesetak godina sa vučjakom pored nogu. Zagledao sam se dobro u to lice. Visilo je ono i na bilbordima za izbore. Lice koje je krilo mnogo skrivenih slojeva bića. Prisetio sam se tih godina kada je Roman bio moćniji no ikad. Ostvarivao je enormne tiraže, a knjige su mu bile u izlozima svih važnijih knjižara, kako u prestonici, tako i u provinciji. Bio je na svim prijemima koje je organizovao predsednik i njegova supruga, univerzitetski profesor. Dežurni arbitar elegancije, hodajući kulturni centar, nedostižni vrhunac za sve nas mlade pisce i novinare.
U to vreme sam bio na potpuno drugačijoj političkoj strani od Romana. Trudio sam se da svojim kritičkim pisanjem srušim korumpirani postkomunistički režim koji je bio odgovoran za građanski rat na ovim prostorima. Mislio sam da novinarski tekstovi imaju moć, da je pero ubojitije od mača i da plemeniti stavovi i hrabre misli mogu i moraju da sruše imperiju nastalu na bezakonju i beščašću. Ipak, sve to nije bilo dovoljno. Opozicioni političari su morali da zahvate iz tog mulja protuva nekoliko najozbiljnijih kriminalaca da im u tome pomognu. Naravno, svi oni spoljni faktori bili su, takođe, neizbežni. I to više nije pobeda kakvu želiš, to je već novi kompromis sa onima koji će te već idućeg dana početi da potkopavaju.
Nakon velikog političkog prevrata u zemlji, Roman je nestao netragom. Zbilja, sve do sada sam mislio da je mrtav. Knjige su mu se prodavale, možda ne kao u vremenu kada je bio gospodar ovdašnjeg celokupnog kulturnog prostora, ali su se prodavale. Međutim, to je bilo sve. Nije se o njemu pisalo u štampi, nije priređivao književne susrete, a nije bio ni gost televizijskih studija. Zapravo, bilo je tekstova tu i tamo, ali su svi bili negativni prema Romanu. Osuđivali su njegovu saradnju sa prokazanim režimom, optuživali su ga da je bio ratni huškač, policijski konfident, beskrupulozni karijerista, lažov, da je svojim zapaljivim nacionalnim govorima, po raznim mitinzima u organizaciji države, budio kod ljudi histeriju i mržnju. Neki listovi su pisali da je bio peder, da je bio saradnik državne bezbednosti koja ga je uzdigla na pijedestal najvećeg domaćeg pisca. Bilo je sve to skupa odurno, ta bulevarska štampa i gomila spletki. Fakat je da je Roman bio jedan od stubova te nehumane i odrođene vlasti, da je to koristio za svoj uspeh kao umetnik i da je pisao tekstove u slavu režima. Tada, kada mi je bila dvadeset i neka, nisam mogao da to razumem, a kamoli opravdam. Svet je bio crn ili beo. Mi ili oni. Sve je bilo u znaku te podvojenosti, te radikalne zaoštrenosti.
Prošlo je dosta vremena od tada. Sedim u redakciji magazina koji se bavi najrazličitijim temama. Uglavnom nedeljnik prodaju tekstovi o poznatim estradnim umetnicima. Pišemo o svom tom kiču domaće muzičke scene. Pišemo i o kriminalcima iz Romanovog doba i o pevačima i pevačicama koje su pevale tim kriminalcima ili bili u bračnim ili vanbračnim vezama. Sada svi oni pišu autobiografije koje prodaju najprestižnije izdavačke kuće. Kada bolje razmislim, u vreme ondašnjeg paklenog režima Roman je bio pisac čije su se knjige prodavale. On jeste bio pisac za razliku od današnjih analfabeta kojima pišu knjige drugi. Sve je utonulo u ponor i sve su vrednosti pogažene. Na elitnim mestima, nekada rezervisanim samo za ozbiljne umetnike, pojavljivali su se narkomani i mumlali o svojim tobože spisateljskim poduhvatima. To su bile one najjeftinije priče o tome sa koliko je neki pevač žena spavao, kako se vinuo od uličnog džeparoša i kafanskog pevača do zvezde domaće estrade. Jebi ga, ljudi su voleli oduvek da čitaju o protuvama i pustolovima. Valjda da im bude lakše zbog saznanja da na ovom svetu ima mnogo gorih od njih. Ima i onih koji su sanjali da budu razvratni ili nasilni ali nisu posedovali muda da to i ostvare, pa im je literatura tog tipa osvežavala adrenalinska punjenja i pražnjenja.
Otvorio sam Romanovu knjigu po sredini. Počeo sam da čitam poglavlje pod nazivom “Jutro sa nimfama”. Stari obešenjak nije izgubio osećaj kako da unovči svoje pisanje. Opisivao je svoje ljubavne afere i izmišljao polovinu toga, pretpostavljam. Nema ga na sceni dvadeset godina, a onda umesto političkih memoara, mi imamo domaćeg Markiza de Sada. Stari folirant kupuje kartu za rehabilitaciju u društvu razorenih vrednosti sa scenama ljupkih dama, blago obnaženim, sa kojima veselo ćereta ili scenama eksplicitnog seksa, pomislih. A onda se posvetih čitanju.
“Toga jutra sam kao i obično rano izašao na plažu. Voleo sam da se kupam dok se prvi zraci sunca spuštaju na more i obalu. Bilo je prilično tiho, voda mirna i glatka poput ogledala. Zaplivao sam u pravcu susedne obale koja je bila udaljena na oko pet stotina metara. Okrenuo sam se da plivam leđno kada sam zapazio da na plažu pristiže crveni džip. Iz njega su iskočile dve mlade devojke. Nisu mogle imati više od dvadeset i neku godinu. Obe fantastičnog izgleda. Tela kao da su im bila vajana rukom majstora. Prestao sam da plivam i počeo sam da ih posmatram. One su uočile mene. Mahnule su mi. Bilo je glupo da i dalje plutam u moru. Izašao sam da se upoznam sa lepoticama. Moje telo odavno nije više bilo za izlog, premda nije bilo ni za smetlište. Stalnim jutarnjim i večernjim vežbama, uspeo sam da ga držim u iznad prosečnom stanju za jednog sedamdesetogodišnjaka. Vesele i komunikativne, prišle su da se upoznamo. Bile su Hrvatice. Ovde na ostrvu su iznajmile vilu i kola, rešene da se ludo provedu, očito sa puno para u džepu, ali bez muške pratnje. Jedna od njih se zvala Klara. Imala je velike grudi koje su naprosto do krajnjih granica zatezale usku belu bluzu. U jednoj nozdrvi imala je mali srebrni prsten. Smeđa, duga kosa padala joj je preko ramena. Bila je smirena i nasmejana. U njenim očima ogledali su se dobrota i sreća. Na prvi pogled sam znao da nije imala neprijatna životna iskustva, da je odrastala obasuta roditeljskom ljubavlju i nežnošću. Otkuda se stvorila ova nimfa i zašto je krenula prema meni tako mlada i poželjna? Mogla bi unuka da mi bude. Ta činjenica nije smirivala u meni strast niti gušila pokvarenu maštu koja je već stvarala slike u mojoj glavi. Drugarica je bila, takođe, seksi građe. Brazilsko dupe koje je kidalo šorc od teksasa. Ta zadnjica je bila tako moćna da me je gotovo hipnotisala. Počeo sam nesvesno da piljim u njeno dupe. One su se smejale, pošto su primetile moju omađijanost. Imale su u sebi i malo kurvinskih primesa. Setio sam se jednog stiha “Zar meni starcu sva ta divota?” Onda se trgnuh. Ma ko starac! Zašto ih ne bi obe povalio ovde na pesku. Sigurno bi uživale naskačući na mog isukanog pitona. One su tražile provod i dobru jebačinu. Možda su se ložile na starce poput mene. Zašto bi mi inače mahale. Onda sam napustio taj scenario jeftinog porno filma. Devojke su počele da se raspituju ko sam i da li znam dobre restorane i znamenita mesta koja mogu da posete dok su u gradu. Dakle, umesto uloge osedelog pastuva, posvetio sam se poslu turističkog vodiča. Kada sam im sve razložno objasnio i očinski ih posavetovao, zahvalile su mi se ljubazno i skočile more. Dve nimfe su zaplivale ka pučini. Pokupio sam svoje stvari i zaputio se ka kući. Pod tušem sam dobro izdrkao kurac. Kapi sperme su nestale u slivniku. Nakon toga sam se obrisao, natočio viski, prišao stolu, uključio računar i napisao poglavlje pod nazivom “Jutro sa nimfama”.”
Zaklopio sam knjigu. Dobro, stari se izvukao. Mislio sam na trenutak da će početi da opisuje vratolomne scene seksa sa klinkama. Nije ga, ipak, sasvim usisao vir banalnosti. Još uvek je plutao po površini. Morao sam da priznam sebi da tekst krije izvesnu dozu primamljivog čak i za moj ukus. Nakon nekoliko hiljada pročitanih knjiga, bilo mi je sve teže da uživam u tekstu. Imamo sam vazda osećaj da sam već sve bitno pročitao i da mi predstoji samo ponavljanje istog.
Počeo sam da razmišljam kako da dođem do Romana. Situacija u kojoj bih se samo pojavio na njegovim kućnim vratima i pozvonio, delovala je suludo.
– Zdravo, Romane, dugo se nismo videli. Može li jedan intervju?
Morao sam da pronađem nekoga ko bi me uveo u njegov zamak. Dvadeset godina izolacije može drastično da izmeni čoveka. Možda me se ne bi ni setio. A ako bi me i prepoznao, sigurno bi samo zalupio vrata. Možda bi bilo bolje da prikrijem svoj stvarni identitet. Sa nekim moram da se konsultujem, nekim ko još uvek ima kontakt sa Romanom. Onda se setih jedne ženske osobe koju sam dobro poznavao, a koja je bila u vezi sa Romanom u vreme njegove najveće slave. Premda je nisam dugo video, pomislio sam kako mi ona može pomoći da stupim u kontakt sa piscem. Sigurno su ostali u vezi. Ona je takva osoba. Nikad nikoga nije napustila sasvim.