ODLOMAK IZ ROMANA MINOTAUR
Danas je sve na prodaju: ljubav, umetnost, novinarstvo, fakultetske diplome, društveni statusi, planeta zemlja, vaša deca i vaši organi. Upuštam se u potragu za Romanom kako ne bih dobio otkaz i doživeo totalni krah. Moja sloboda kao bića je odavno ukinuta. Preko nje je prebačen talog vaspitanja, kroz sve institucije sistema, poslovnog uspeha i statusa koji moraju biti po uzusima sveopšte prihvaćene definicije uspešnog života u okviru društva. Svaki iskorak iz stroja poslušnih sankcioniše se brutalno. Primećuju ljudi da su im okovi sve teži, ali se plaše. Oko mene kolege padaju kao muve: infarkt na sportskom terenu, overdouz kokainom u noćnom klubu, teška saobraćajka, ciroza jetre usled enormne konzumacije alkohola, gubitak pamćenja i rana demencija. Mnogi plivači tonu, čak i oni najiskusniji. Pritisak života postaje neizdrživ. Neko je zaboravio da smanji plamen ringle na kojoj je ekspres lonac propištao. Možemo uskoro očekivati eksploziju. Tolstoj je mislio da ljudi dolaze u neprilike zato što jedu šnicle, piju žestoka pića, kafu i puše cigarete. Tako pretrpani kalorijama i raznim stimulansima, a bez ikakvog korisnog rada, upali su u blud i ostale grehe. Na Tolstojevu listu uzroka sveopšteg posrnuća možemo dodati narkotike svih oblika i agregatnih stanja, potom neprestanu jalovu komunikaciju putem novih tehnologija, prvenstveno mobilnog telefona i društvenih mreža. U vreme kada je živeo gorostas iz Jasne Poljane nije bilo Instagrama, Tvitera, Fejsbuka i Tiktoka. On nije ni mogao, iako je bio neosporni genije, da anticipira kakav sve užas elektronske komunikacije pristiže s budućnošću. Na sve strane tragovi duboko otuđenog, egocentričnog i narcisoidnog čoveka. Lajv snimak ili selfi radi se od toaleta do trenutka neke nesreće ili prirodne katastrofe. Ljudi umiru recimo, a neko snima taj čin uživo ili sebe u tom momentu.
Ekspanzija pornografije i raznih seksualnih pomagala. Mladi koriste sredstva za potenciju jer više nisu u stanju da imaju normalan seksualni život. Ne diže im se đoka u dvadesetim. To je ravno ludilu. Stručnjaci za zdrav život i razni nasmejani učitelji života, među takvima je najviše žena, upozoravaju na GMO hranu. Razne korporacije vrše ispitivanja genetskih mutacija nad biljkama. Niko ne zna kakve sve to posledice ima na ljudski rod koji to konzumira, maltene, kao jedinu hranu. Jedemo biljke mutante, pijemo nezdravu vodu, spavamo kratko i grčimo se od straha. Potom tu su smrtonosni virusi koji zahtevaju vakcinaciju i to ne jednu nego permanentnu.
Čekaj, stani malo, pomislio sam. Ove misli deluju bolnije nego da me bodu nožem. Onda sam spazio divnog belog leptira kako se spušta na cvet. Ima samo jedan dan života. Hrani se polenom i uživa u tom svom jednom jedinstvenom danu života. Nama je dato mnogo više dana, ali ih trošimo bezobzirno kao da se nikada neće potrošiti. A kraj dođe, kad tad i uvek nas sačeka nespremne, bez obzira koliko godina života si sakupio.
Poslednjih dana pročitao sam nekoliko tekstova na temu prelomnih trenutaka u životu i kako se povratiti iz stanja paralize ili šoka. Stručnjaci misle da treba razvijati osećaj pripadnosti zajednici, povratiti poverenje u značaj sopstvene ličnosti i veru u viši smisao života. Nakon kriza ljudi svedoče da su im pomogli duhovnost i duboko uverenje da će se sve na kraju dobro završiti. To bi bila neka vrsta pozitivnog pogleda na život. Humor i smeh koji nas bodre, uzdižu i ojačavaju. To je ona čuvena Džokerova rečenica: “Why so seriouse?”
Pogledao sam na sat. Već sam kasnio na sastanak sa ćerkom. Uzeo sam taksi i ušao u baštu restorana. Spazio sam je kako sedi za jednim stolom i gleda u ekran mobilnog telefona. Bila je to uobičajena poza za nju. Presamićena na krevetu, prekrštenih nogu, sa slušalicama na ušima, gleda u ekran mobilnog. Od pronalaska pametnog telefona ljudi su izgubili naviku da normalno komuniciraju. Često smo tako sedeli jedno pored drugog nemi. Ona bi pregledala svoj Vocap, a ja Instargram i Fejsbuk. Prebrojavao sam lajkove za postove i fotografije koje sam tamo postavljao. Sve je na društvenim mrežama bilo u cilju promocije. Fotografija izložena na Fejsbuku postala je ideologija novog doba. Selfi ili narcisovo ogledanje u vodi elektronskog okeana, nova mantra čovečanstva. Selfi sa poznatima, nova duhovna disciplina. Ako nemaš stotine ili hiljade lajkova, a želiš biti faca, onda ti, brate moj, ne ide. Toneš u anonimnost koju više niko ne želi. I budistički monasi rade selfi. Gotovo svaki čovek, mlad ili star, lep ili ružan, koji se našao u virtuelnom prostoru društvenih mreža želeo je da postane medij i tako ostvari dominaciju nad drugim ljudskim bićem.