Opčinjenost unutrašnjim sjajem
Postoje knjige kojih njihovo vreme nije dostojno, pošto je suviše grubo, krcato banalnostima i materijalnim slepilom. Postoje knjige koje se pišu samo za posvećenike, zaluđenike ulepšavanja nedidljivog, fanatike nežnosti i lirske skitnice na rubovima bezdana. Postoje knjige koje nisu ni pesme u prozi, ni lirski zapisi, ni svedočanstva, niti romani, već brevijari čiste esencije iskustva posmatranja lepote. Postoje knjige poput ove, Grakalićeve, koje su molitvenici nazatucanije religeje sveta – umetnosti.
„Bivši čovjek“ jeste knjiga nadasve nadahnute proze, izbrušena sa svih strana, duboko proživljena, emotivna i zaumna. Lirski fragmenti, ispisani rukom majstora, svedočanstvo su o posve zaboravljenom načinu posmatranja stvarnosti. Grakalić je poslednji Mohikanac lirikom natopljene svesti, što u minijaturi, u sasvim običnom trenutku, pomeranju lišća ili sipljenju kiše po pločnicima, pronalazi metafizičke stimulanse i epifanije. Baš kao što je i stari Heraklit zborio da se s bogovima susrećemo u najednostavnijim situacijama.
Šetajući sa piscem ulicama Zagreba, preobražavamo se i sami. U svakom novom fragmentu prepoznajemo i delić sopstvenog ega, zaboravljenog i zagubljenog u neprestanom nadmetanju sa silama nemerljivim. U eri trudoljubive groznice, u vremenu krcatom sebičlucima, prostotom i duhovnom nemaštinom, knjige poput Grakalićeve uznose i podižu, krepe, pogotovo nas, bivše ljude jednog davno prohujalog doba. Svakom rečenicom, misli, pisac pokušava da nas spase od smrti, od utonuća u bezdno modernog megalopolisa, gde se sve razlike rastaču, gube i gde čovek postaje sopstveno naličje. Grakalićeva melanholična, onirička lutanja Zagrebom, jesu bekstvo od smrti i zaborava, ali i snažan bunt protiv narastajuće bezličnosti i pokušaj da se još jedanput lepota života sagleda na pravi način, dostojan čoveka.
Preporučujem da knjigu čitate lagano, ne više od jednog fragmenta dnevno kako bi mudrost u vama upila svaku kap ove lirske sinfonije. I kada drugi iz džepova počnu izvlačiti sa kioska kupljene krimiće, ljubavne vikend romane i pornografske abecedarijume, vi posegnite za oružjem dostojnim pravih vitezova duha, vi se uhvatite u koštac sa „Bivšim čovjekom“. I lagano, kao nekada, kada se vreme merilo peščanikom, u inat svima, uronite u nesavremena razmatranja starog obešenjaka. Pred vas isksava Grakalić, kako kakav dobri duh Zagreba, gotovo nestvaran, nalik senci koja leluja, treperi na suncu i baca nešto sitniša uličnom sviraču, pričajući dugo, beskrajno dugo i zavodljivo. I kao što to na jednom mestu autor reče: „Večer u pokornosti vremenu ne treba noćas druga objašnjenja“.