Dugi pregled raspadanja
Roman „Brisanje“ Tomasa Bernharda, voluminozno prozno delo (napisano u dva pasusa, što se protežu na gotovo pet stotina strana), jeste svojevrstan testamentarni poetički zamah, koji kao da sublimira sva dotadašnja autorova iskustva i traganja. Svaka stranica je naprosto natopljena ironijom i sarkazmom, tim najprepoznatljivijim odlikama piščevog stila, koji kulminiraju u vešto izvedenim grotesknim scenama u kojima tragično prerasta u komično. Ova snažna umetnička tvorevina predstavlja vrhunac kritičke književnosti Zapada, njen poslednji pucanj u telo sveprožimajuće zabavljačke, niskožanrovske literature, koja je poput džinovskog talasa zbrisala stvaraoce, ali i čitaoce rafiniranog romasijerstva.
Bernhard se nimalo ne libi da uputi opor govor protiv moderne nemačke književnosti, optužujući i velikane pera, Tomasa Mana i Roberta Muzila, za beskrvno, birokratsko i malograđansko pisanje, potčinjeno „kancelariji“ i njenim milionskim registratorima. „Svaka nemačka knjiga koju otvorimo, a koja je nastala u ovom veku, rekao sam Gambetiju, knjiga je koju su potlačili registratori. Nemci danas pišu književnost koju su potlačili i već gotovo u celini uništili registratori, rekao sam Gambetiju. U Nemačkoj svime diriguju registratori, rekao sam Gambetiju. A ta današnja, registratorima tlačena književnost, prirodno je usled toga najjadnija, takva nemoćna, jadna književnost, nikada ranije nije postojala, rekao sam Gambetiju. (…) Ta književnost je skroz-naskroz građanska, najvećim delom malograđanska, rekoh Gambetiju na Pinču, baš kao ona Tomasa Mana, baš kao i ona Muzilova, koji su jasno dopustili da svakim retkom koji su napisali potpuno zavladaju registratori.“ Ovo piščevo preterivanje u ocenjivanju rada dva velika stvaraoca još više intenzivira revolt kod čitaoca prema savremenom svetu konfuzije, površnosti, beskrajne birokratije i letargije. I dok glavni junak posmatra kako u rake spuštaju tela njegovih roditelja i brata na samom kraju romana, mi stičemo utisak da sa njima odlazi i jedan evropski duh u nepovrat. To je ona blistava helenska tvorevina, onaj neponovljivi čovek stare Helade, satkan od želje za znanjem, vaspitan u duhu atinske demokratije periklovog doba, taj nesputani, individualistički genij koji je umeo da raspozna i poštuje čak najrafiniranije odlike osobenog iskazivanja ljudske prirode. Nasuprot tome, ostaje vašarski, nekultivisan čovek gomile, koji više nije u stanju da misli niti pozitivno dela.
Za Berharda sledi era totalnog zaglupljivanja, prouzrokovana pojavom novih elektronskih medija. „Fotografske slike, rekao sam Gambetiju, pokrenule su širom sveta taj proces zaglupljivanja, a on je tu, za čovečanstvo stvarno smrtonosnu brzinu dosegao u trenutku kada su se te fotografske slike postale pokretne. Danas već decenijama zaglupljivano čovečanstvo ne gleda više ništa drugo nego te smrtonosne pokretne fotografske slike i njima kao da je paralizovano. Na razmeđi milenijuma ovom čovečanstvu mišljenje uopšte neće biti moguće, Gambeti, a proces zaglupljivanja koji je, pokrenut fotografijom i pokretnim slikama, postao opšteraširena navika, naći će se na vrhuncu. Egzistirati u takvom svetu, u kome vlada još samo zaglupljenost, jedva da će više biti moguće…“ Ali ni tu, na ivici rake, ne prestaje piščev tmurni i nihilistički govor, on ide još dalje, do totalnog sunovrata. Za Bernharda u ovom svetu nema mesta za misleće ljude: „Moj savet čoveku koji misli može biti samo taj da se ubije pre razmeđa milenijuma…“ Zatim sledi krešendo kritičkog govora na račun države: „Danas je Austrija zemlja kojom vladaju beskrupulozni mešetari besavesnih partija, rekao sam Gambetiju, pomislih sada kraj otvorene grobnice. Taj u svemu prevareni austrijski narod, rekao sam Gambetiju, koga su u poslednjim stolećima na najpodliji način raspamećivali katolicizam, nacionalsocijalizam i pseudosocijalizam, rekao sam Gambetiju, pomislih sada kraj otvorene grobnice. Prostota je parola, niskost je pogon, lažljivost je ključ te današnje Austrije, Gambeti. Svakoga jutra u koje se budimo moramo se nasmrt stideti zbog te današnje Austrije…“ Za glavnog junaka Bernhardovog romana nema metafizičke utehe. Pokušaj da se mislima preseli u doba detinjstva ne rađa plodom. On tamo pronalazi samo „zjapeću prazninu“. Uspomene, mesta, ljudi, događaji, emocije, sve nestaje, odnosno trajno iščezava u kovitlacu potrošenog vremena. Junaku romana se sve čini daleko, nedostupno i lažno, čak odvratno. On prezire svoj rodni grad, malo provincijalno mesto u brdima Austije, prezire i svoju porodicu, malograđanski odgojenu, koja ne zna ništa o majstorstvu, te neprekidno vodi lagodan i glup život. Premda dolazi na sahranu svojih najmilijih, junak ni jednoga trenutka ne oseća tugu niti bol. Porodična tragedija postaje okidač za opservacije sopstvenog života i društvenih prilika.
Ovaj nadasve kritičan, opor i pesimistički prozni tekst predstavlja poslednju fazu u stvaralačkom ciklusu istorije Zapadnog romana. Bernhard neodoljivo podseća na mislioce sutona helenske filozofije (stoike, kinike i epikurejce) koji su živeli u porobljenoj zemlji, na ruševinama jedne velike civilizacije i pokušavali da individualnim činom bekstva iz stvarnosti pokušaju da opstanu u svetu, neprijateljski raspoloženom prema umovanju, čestitosti i ljudskosti. Možda bi bilo naprobitačnije kada bi se sve moglo ibrisati i početi iz početka, promišlja glavni junak. Tako bismo obrisali sopstvenu sramotu zbog sveopšteg kraha humanosti. Premda je i za to potrebna izvesna doza kuraži i odvažnosti. A baš tih osobina je sve manje među ljudima.