Nagrade naše nasušne
Možda je to odlika malobrojnih naroda i njihovih nacionalnih književnosti da obiluju literarnim nagradama, a možda i ne. Mi zasigurno jesmo kao nacion opsednuti književnim nagradama. One su mnogobrojne, u većini slučajeva krajnje bezvredne, ali ima zasigurno i nekoliko vrednih zbog kojih su u našoj istoriji vođeni pravi spisateljski „ratovi“ (bespoštedna literarna polemika oko knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša nastala kao posledica osvajanja Andrićeve nagrade). Naš književnik gotovo da ne treba se brine da li će dobiti neko književno priznanje jer je nagrada skoro koliko i objavljenih knjiga tokom jedne godine.
Šalu na stranu, ima priznanja koja svojim ugledom daju piscu dignitet. Jedno od takvih priznanja je i NIN-ova nagrada. Ovo posleratno priznanje za najbolji roman objavljen tokom jedne kalendarske godine, zamišljeno je, prvobitno, da se dodeljuje za delo koje po svom umetničkom dometu proširuje granice žanra, dakle, predstavlja vrhunski prozni izraz koji svojom svežinom i inovativnošću nadmašuje colokupnu produkciju te godine.
To je sve funkcionisalo, uz određene izuzetke, mislim ne samo na one koji su dobili nagradu zbog svog povlašćenog društvenog statusa i po više puta, nego i na one koji je nisu dobili zbog političke nepodobnosti, sve do trenutka kada domaća književna produkcija krajem osamdesetih postaje veliko tržište. Pojavljuje se na stotine romana godišnje, velike državne izdavačke kuće se privatizuju ili gase, nastaje opšta bitka za privilegovan položaj i status u okviru novog načina poslovanja između novih izdavačkih preduzeća. Ta preduzeća, kao i sva druga, tokom godina tranzicije, dopadaju šaka ljudi koji sa samom književnošću nemaju dodirnih tačaka. Razni magacioneri, akviziteri, računovođe i ulični prodavci knjiga, postaju vlasnici izdavačkih preduzeća. Sami, bez ikakvih književnih predznanja, ali vrlo lukrativni i dovitljivi, da ne upotrebim neke grublje reči, angažuju kao urednike u svojim kućama ugledne književnike, profesore ili kritičare, koji za nemale honorare počinju po zadatku (ranije je to bio partijski) da hvale sve i svašta što gazda objavljuje. U tom odurnom melanžu koji se stvara na javnoj sceni gde vrvi od skribomanije i totalnog književnog diletantizma, teško se probijaju ozbiljni literarni poduhvati. Zapravo, logika tržišta, odnosno logika trgovaca u književnosti je posve jasna: ono što se dobro prodaje vredi, a ostalo, ma koga je briga za ostalo. Zbog takvog stava dolazi do nestajanja pojedinih žanrova ili njihove totalne marginalizacije, kao što su eseji, naučne studije, pisma, dnevnici i druga dokumentaristička proza.
Svesni činjenice da ne mogu u vrednosnom smislu da se kite ljubićima, krimićima i pornićima, vlasnici komercijalnih izdavačkih kuća objavljuju dela klasika svetske književnosti i angažuju domaće pisce, koji još uvek stvaraju ili se barem trude da stvaraju umetničku prozu, ne bi li odali utisak da ne razmišljaju samo o novcu već im je stalo i do literarne večnosti. Onda žele i te knjige dobro da prodaju na tržištu. Za to su im potrebne određene nagrade koje su prava potpora za merilo ukusa. I onda nastaju lobiranja, utrkivanja, prave se razne zakulisne radnje, što je nagrada značajnija, one su sve prljavije. Na taj način srozavate ugled jedne nagrade, koja je zamišljena kao počast genijalnosti, na nivo besplatne reklame za prozno delo. Imao sam priliku da knjigu dobitnika NIN-ove nagrade vidim u rafu male samostalne trgovačke radnje u mom komšiliku pre nego u policama gradske biblioteke. Očito da izdavač ima sklopljen ugovor o prodaji knjiga u megastorovima pa se ona šeta kao kompenzacija trgovačkim kanalima poput bilo koje druge robe. Za mene je to bio pravi šok i uvreda za pisca, knjigu i samu nagradu. Međutim, vlasnik izdavačke kuće je ekonomista koji vidi samo cifre i prodate tiraže, ne unosi se u etiku i viši smisao literature. Očito, što se njega tiče, može i pored toalet papira, samo da se proizvod dobro prodaje.
Dakako, pod uticajem tog istog tržišta ali i senzacionalizma, sami članovi žirija ne žele da više budu zaklonjeni od budnog oka javnosti, već se slikaju iz broja u broj nedeljnika kao glumci ili manekeni. Naravno uvek me je fascinirao odabir ljudi koji presuđuju šta je vredno, a šta nije. Retko se dogodi da u žiriju sedi uspešan romanopisac. Većinom su to ljudi koju imaju teorijska znanja o romanu, koja su opet u najvećem broju slučajeva izmislili ljudi koji nisu roman u životu napisali. I tako oni vrednuju nešto što sami ne umeju da stvore. Kažem, u ranim posleratnim godinama produkcija je bila oko tridesetak romana tokom jedne kalendarske godine, a danas ona premašuje stotinu i dvadeset romana. Niko normalan neće poželeti da pročita toliko koječega. Svake godine oko tridesetak romana prelazi prag literarne pristojnosti i zavređuje komentar, ostalo je samo bespotrebno uništavanje šume zbog hartije.
Poslednjih nekoliko godina nagradu za najbolji roman dobijaju dela koja se slabo čitaju i kada im se prikače lovorike. Razlog može biti i u tome što su autori nepoznati široj čitalačkoj publici. Očekujete da nagradu dobije prozni pisac sa ozbiljnim stažom, kad ono, nagrada leti u ruke autoru čiji je to roman prvenac. Razne domaće književne klike i koterije već dugi niz godina unazad nagrađuju svoje članove po principu ja tebi ti meni, pa da nas Bog vidi. Tu nije bitan književni talenat već burazerski odnos. Tako ispada da jedan član žirija poželi da svojoj kućnoj prijateljici podari nagradu i time sve obesmisli, pogotovo onu prvobitnu zamisao da se nagrada daruje genijalnosti. I tako se tržište knjiga prekriva plimom osrednjosti. Čim saznate imena članova žirija, možete zaključiti ko će od pisaca ući u uži izbor.
U svojoj suštini, za mene su nagrade pa i NIN-ova, samo vašar taštine. Nagrade su proizvod modernog doba i one se uklapaju u društvo spektakla u kome živimo. Sve se podrvgava takmičenju pa i knjiga. Ne znam da li je i jedan pisac (mislim ozbiljan pisac) pristupio pisanju romana ne bi li dobio NIN-ovu nagradu. Knjige šalju izdavači zbog komercijalnog efekta koji nagrada ostavlja. Većina pisaca ne haje mnogo za takvu vrstu počasti pošto ona ima značaja samo na lokalnom planu. I šta znači, recimo, NIN-ova nagrada u mestu Linjano koji je na svega desetak minuta vožnje od Trsta. Tamo niko nije čuo za tu nagradu. Sa nestankom Titove Jugoslavije naša kultura se prostire nešto malo dalje od Vranja, na jugu i nešto malo dalje od Subotice na severu i tu prestaje sav njen uticaj. Stoga je sva ta pompa oko NIN-ove nagrade vrlo provincijalna. Mislim da je od kraja osamdesetih, svakom narednom godinom, euforija oko NIN-ove nagrade postajala sve umerenija. Po mojoj proceni, ako se nastavi ovim putem, dolazimo gotovo do ravnodušnosti javnog mnjenja kada je ova nagrada u pitanju. Biće tu još razmene mišljenja, ali samo između zainteresovanih grupa. Što nije dobro, svakako. Zato mislim da ako se nešto ozbiljnije ne poradi na planu vraćanja starog digniteta ovom lilterarnom priznanju, biće kudikao bolje stati u red onih koji je nisu dobili.