Studentski
Nedelja na kraju novembra. Nije hladno, ali duva košava. Podiže i vitla lišće, najlonske kese, istrganu i pocepanu hartiju i banatsku prašinu. Da ne nosim naočare, oči bi mi neprestano suzile. Hodam lagano, posmatram prazne ulice rodnog grada. Veče je. Obično slušam muziku dok šetam, i to onu s kraja osamdesetih. Te blažene harmonije vraćaju me u doba detinjstva, u neka gotovo mitska vremena. Prija mi to bezazleno uljuljkivanje, opušta me i ratosilja otežalih misli, onih sivih od kojih se čelo mršti.
Ponekad prođem pored tih ulaznih vrata. Sada su zamandaljena. S polja gledano, kao da u toj zgradi više nema života. Međutim, tu su se na spratu nastanili mladi talenti. Koriste nekadašnje prostorije „Studija 21“. U tom skučenom i obično zadimljenom prostoru, prisustvovao sam sjajnim književnim susretima i tribinama. Čak sam i sam imao nekoliko nastupa. Bilo je publike, dolazile su razne generacije. Bilo je to stecište mladog, buntovnog sveta devedesetih. Onda mladog kreativnog sveta dvehiljaditih. Sve u svemu, radilo se nedeljom. Ako ništa drugo, mogao si da se popneš na sprat i popiješ piće po povoljnoj ceni i da obavezno sretneš nekog poznatog gradskog zgubidana. Mogao si da porazgovaraš s prijateljem, gledajući se licem u lice, a ne kao danas preko mesindžera. Onda su u modi bili izlasci s društvom, a ne s mobilnim telefonom. Ipak, ta su vremena prohujala.
A sala ispod. Ona divna dvorana sa galerijom i oslikanom tavanicom. To me najviše kopka kada prođem pored zamandaljenih vrata. Šta se tu sada zbiva? Možda plešu senke onih mladih ljudi, s kraja pedesetih i veselih šezdesetih, kada su se u tom prostoru priređivale nezaboravne igranke sa prvim pančevačkim rok sastavima. Svoje nezaboravne svirke imali su „Melosi“, „Haski“ i „Kingsi“. Pevalu su Vojkan, Ražanj i Pikili, a muzicirao je i čuveni Ljuba Matijaca. Ili da idemo još dalje, u vreme Drugog svetskog rata, kada je u toj sali bilo pozorište. Možda se odvijaju scene iz Šekspirovih tragedija ili Nušićevih komedija sa nekom nemom publikom, bez aplauza.
U zbilji, ne događa se, naravno ništa. Čitav objekat je odlukom države vraćen starim vlasnicima, Pravoslavnoj crkvenoj opštini. Nekadašnji „Svetosavski dom“, ostaće zapamćen u svesti svih posleratnih generacija kao „Studenstki“. Mesto na koje su dolazili svi koji su želeli da budu viđeni.
Moj prvi dolazak u ovaj hram mladosti bio je sredinom osamdesetih. Bio sam u osmom razredu i naša škola je rešila da prve srede u mesecu organizuje igranku za svoje učenike najstarijeg uzrasta. Sećam se da sam imao tremu. Bio je to moj prvi ozbiljni večernji izlazak. Majka me je povela u kupovinu i obukla me za tu priliku. Sećam se šarenog džempera sa ve-izrezom. Poslednji krik mode iz radnje na uglu ulica Sokače i tadašnje JNA. Bile su te zime u modi i karirane jakne, takozvane Kanađanke, koje smo svi ko ludi kupovalu u bekovim radnjama. Uzgred, na početku osmog razreda, počeli smo da vodimo računa šta oblačimo i kako se češljamo. Do tada nam to nije bilo toliko bitno, nosio je ko je šta smatrao da mu lepo stoji. Moje praćenje modnih trendova počinje baš u tom periodu.
Dakle, lepo obučen, ulazim u „Studenstki“. Muzika je glasna. Na spratu, u jednoj kabini, pokojni Lema pušta disko muziku. Nezaboravni hit grupe „Modern Talking“ „You are my hart, you are my soul“. Na četiri noseća stuba, visila su četri televizora na kojima su se vrteli video spotovi. Stroboskop i disko kuga bacalu su šareno svetlo po tamnim zidovima. Sve je ključalo oko mene. Vrteli smo se, blenuli jedni u druge, potom igrali, đipali, skakali i na kraju se stiskali jedni uz druge uz famozne „sporaće“, odnosno lagane kompozicije za ples. „Studentski“ je bio to famozno mesto gde se zaljubljivalo i odljubljivalo, pilo, đuskalo, grlilo i ljubilo. Mesto gde su „Veslači“ napadali „Margićane“ i obratno. Jedino su moga druga Đuku, u suštini najmiroljubivi stvorenje koje sam upoznao, napali i jedni i drugi. Ali to je neka druga priča.
Nikada se neće na jednom mestu više zateći toliko lepih devojaka. Nikada se više na jednom mestu neće pojaviti toliko značajnih domaćih pop i rok grupa. Svake nedelje po jedan nezaboravan koncert. „Električni orgazam“, „Film“, „Ekatarina Velika“, „Fit“, „Denis i Denis“, „Obojeni program“, „Lačni Franc“, dakle sve one stare grupe, mnoge sada već nepostojeće, koje se sebi obezbedile mesto u antologiji JU-rok svirke.
Zastajkujem, posmatram metalnu kapiju na kojoj više nema postera i plakata koji najavljuju buduće događaje. Da li sam stvarno tu nekada boravio? Sklupčan u nekom od budžaka sa bocom „Coka-cole“ u ruci. Da li smo moje društvo i ja iz „Elektrotehničke škole“ bili svakog petka i subote unutra, ispred srednjih, zamandaljenih staklenih vrata koja su delila ulazni hol od glavne sale? Možda. Možda i ne. Kao da ova košava briše sećanja. Ali tih sećanja, hvala Bogu, ima za nekoliko života.
Ipak, prolazim pored „Studentskog“ i uranjam u neke nove misli. Čak i da proradi još jedanputa u budućnosti, ovo mesto moje mladosti, neće više nikada biti isto. Kao da čujem iz nekog dalekog ugla ciku i vrisku tih šašavih ljudi koji su ovde čekali zoru. Međutim sve je to samo varka. Živimo posve drugačije. Priklješteni beskonačnim obavezama, rutinom, besmislom i prostaklukom. Ali, eto, javi se pokatkad ta iskra. Blesne i oživi sećanja. Bude ti milo, makar na tren. I ti onda ili uživš ili ptotneš u još veći očaj. Sve zavisi, što reče La Fonten „da li si moćan ili bedan“.