Mećava (varijacija na Tolstojeve teme)
Bilo je to krajem devetnaestog veka u Pančevu. Uoči sv. Nikole, najbogatiji i najmoćniji varoški zemljoposednik Kosta Milutinović nije mogao da obavi važne poslove kupovine nekoliko stotina jutara zemlje pošto je imao obaveza u crkvi, kao njen veliki dobrotvor, a i kod kuće, gde je morao dočekati rodbinu i prijatelje na proslavi krsne slave. Tih dana Banat je prekrio sneg i led pošto zima beše nezapamćeno oštra. Prohodnost je na mnogim delovima puta između naseljenih mesta bila onemogućena zbog velikih snežnih nanosa. Međutim, to sve nije smetalo veleposedniku, da čim su i poslednji gosti napustili njegov dom, organizuje pripreme za posetu susednom selu radi kupovine već unapred kaparisane zemlje. Milutinović je znao da ima dobre šanse za dodatno obaranje cene ako stigne po ovakvom kijametu kod prodavca.
U svilenom penjoaru i papučama, otvorio je sef i izvadio nekoliko hiljada forinti. Prebrojao je novac više puta, a onda čitav svežanj smestio u buđelar. Pozvao je konjušara i kočijaša Miluna da pripremi sanke i ždrepce. Ovaj se nerado odgegao do štale. Bio je to pedesetogodišnjak iz obližnjeg sela koji je više od polovine života proveo kao sluga bogatoj gospodi. Imao je porodicu u rodnom mestu, ali ona nije posebno marila za njega. Bilo im je važno da svakog meseca dobiju određenu svotu novca i to je sve. Mulunova žena, otresita i nabusita seljanka, vodila je domazluk sa maloletnim sinom i dvema curama i nije zvala muža da živi s njima zato što je već više od tri godine imala vambračnu vezu sa jednim trgovcem. Mulin je bio sklon piću što je dodatno udaljilo njegovu suprugu jer se plašila da bi mogao ponoviti kobnu scenu od pre dve godine kada je pijan razvalio kredenac sekirom i isekao na param parčad sve njene haljine. Inače, ovaj pedesetogodišnji seljak, po svojoj prirodnoj ćudi nije bio sklon kavgama niti nasilju, naprotiv, svuda su ga cenili zbog njegove marljivosti, spretnosti, prilježnosti i dobre, pitome naravi. I sam zemljoposednik Milutinović ga je nekoliko puta terao iz službe, ali ga je nanovo vraćao, ceneći njegovu čestitost, ljubav prema marvi i što je bilo najvažnije, njegovu jevtinoću.
Milun je upegao konje u saonice i čekao ispred avlije. Na ulici je vetar bivao sve jači, zasipao je sneg s krovova kuća, a na uglu ulice, kod zarđalog spomenika, kovitlao se. Kosta Milutinović je obukao bundu i stavio toplu šubaru na glavu. Tako krupan i debelo odeven odgegao se do saonica. Konji su rzali od hladnoće. Posmatrao ih je s cigaretom u ustima. Dim i para iz nozdrva su se mešali i nestajali, za tili čas, razgonjeni košavom. Povukao je dva, tri dima, pogledao u ždrepca koji je frktao i grebao kopitom zemlju, pa se zavalio u saonice. Potapšao je Miluna po ramenu.
“Evo tebi, prikane moj, nekoliko forinti, za ovaj poduhvat. Nisam ja kao druge gazde da zakidam ili obećam kako ću platiti drugi put. A, ne! Kod mene samo pošteno i nikako drugačije. Ti mi služiš, ali ja vodim brigu o tebi. Zar nije tako, Milune?”
“Baš tako, gazda. Služim vas kao rođenog oca”.
“I treba. Vidiš kakva su ovo smutna vremena, očas posla čovek se nađe na ulici bez prebijene pare. I šta onda biva. Skitaš u ritama, tumaraš od nemila do nedraga, išteš milostinju, a niko te neće i svi te se gnušaju. Zato treba vredno raditi, moj Milune, da se ne ostane go i bos “.
“Znate, gazda, volim ja da radim, ali i volim da zasviram, pojedem i popijem. Onako da malčice uživam u životu”.
“Nemam ti ja za to vremena”, odbrusi jetko i skoro sa gađenjem Milutinović, “prvo sve poslove posvršavati, pa ako osatane vremena, a nikada, zapravo, ne ostane, onda može čovek sebi dati oduška”.
“Ma znate kako je to lepo kada s večeri, eto baš ovako hladne i vučje, čovek može sebi priuštiti kraj vatrice komad pečenja i kriglu piva, a još ako pride ima kakvih držećih žena u blizini, ih, pa tu zadovoljstvu kraja nema”.
“Dosta blebetanja, nego zateži uzde pa da krenemo”!
I razmrsivši kožne dizgine s alkom na kraju, Milun uz coktanje potera nestrpljivog konja koji je jedva čekao da krene po smrznutom i snegom prekrivenom putu. Vozili su se prilično dugo. Snežni pokrivač svakim časom je postajao sve veći. Put se teško nazirao. Ulični fenjeri duž puta popucali su od hladnoće i vetra pa je osvetljenost druma bila sporadična i slabašna. Milun se vraški naprezao da ne sklizne sa saonicama u jarak.
“Baš je navejalo, gazda”.
“Jeste, ali poteraj ti konje, valja nam što pre stići”.
“Bojim se, gazda, da ne zalutamo. Put se jedva opaža, a odonud kreće i magla da se spušta. A šta kažete da se mi, ipak, vratimo, pa sutradan, polako na tenane, kada prestane ova vejavica.”
“Nikako! Nemam vremena za gubljenje. Sutra cena zemlje može biti viša”.
“Znam, gazda, ali džaba dobra cena ako nastradamo po ovom kijametu.”
“Mnogo pričaš. Hajde, ubrzaj!”
“Vaša volja.”
Milun je švićnuo konje više puta. Uz njištanje i frktanje ždrebci su nastavili da se probijaju kroz kovitlace snega. Kostu Milutinovića su počeli da peku obrazi od hladnoće. Noge mu nisu zeble jer se uvio u debelu ćebad.
“Nemaju pravog kasa, sneg im smeta”, reče Milun, tužno posmatrajući napezanje životinja.
Zemljoposednik je ćutao. Pogled mu je bio uprt negde u daljinu, kao da je želeo da što dublje pronikne u noć koja se spuštala po banatskim poljima.
“Evo šume”, reče najednom.
“Tako je. Sada možemo pravo ili levo kroz selo. Jeste duži put, ali sigurniji. Šta kažete?”
“Teraj kroz šumu.”
“Ali, gazda, po ovom vremenu možemo se lako izgubiti. Put se jedva vidi. Konji gaze naslepo”.
“Šta je? Uplašio si se! Bojiš se vukova. Ništa ti ne brini. Poneo sam ja pušku”.
“Ničega se ja ne bojim, gazda. Samo velim nije vreme za ovaj put. Ali ako vi tako zapovedate.”
“Zapovedam, nego šta! Samo napred i ne staj!”
Milun je zavitlao bičem i saonice su krenule kroz gustu hrastovu šumu. Pola sata vozili su se ćuteći. Nigde nije bilo nikakvog puokaza niti tragova drugih saonica. Put je postao nevidljiv. Konji su gazili po sećanju. Milunu su od vetra ozeble slabine i ruke na mestima na kojima je bunda bila rasparana. Kosta Milutinović je naduvavao obraze i idisao sebi u brkove. Obojica prekriveni snegom i injem delovali su kao dva polarna medveda. Postalo je tako mračno i tako se prašio sneg i odozgo i odozdo da se prednji deo saonica nije dobro video. Najedared konji stadoše, očigledno osećajući neku opasnost pred sobom. Milun poskoči sa saonica i ode ispred konja da vidi šta ih je to zaustavilo, ali tek što je napravio nekoliko koraka, strovali se niz padinu. Smet koji se nadvio nad ivicom padine, uzdrman njegovim padom, sruči mu se za vrat.
“E, pa svašta!”, promrsi i poče da razgrće sneg.
“Mulune, oj, Milune!”, vikao je pomahnitalo veleposednik.
Nakon što se iskobeljao iz snega, Milun je počeo da se penje ka saonicama.
“Dolazim, šta kreštiš!”
“Gde si nestao, vrag da te nosi, hajdemo natrag. Bio si u pravu. Ovo nije vreme za trgovinu.”
“E, moj, gazda, bojim se da je sada kasno.”
“Zašto kasno? Treba se samo okrenuti i vratiti u grad.”
“Da, ali samo pešice, pošto je pukla jedna noga na saonicama. Pogledajte, sigurno smo je raspalili u kamen.”
“Šta to znači”, razgnevi se veleposednik, “da treba ovde da noćim! Ti si kriv. Nisi pazio kuda voziš. O, s kim ja imam posla”.
“Gazda, moramo da ostanemo ovde preko noći. Nema nam druge.”
“Ali kako to misliš? Pa posmrzavaćemo se, budalo, vidiš da je ledeno.”
Milun poče da odvezuje konje.
“Šta to radiš?”, upita besno Kosta Milutinović.
“Moramo ih osloboditi kaiševa, jadnici, pocrkaće.”
“A, mi! Baš me briga za konje. Šta će biti sa nama?”
“Valja nam da nekako napravimo zaklon, gazda. Da prevrnemo saonice na bok i zaštitimo se od udara vetra”.
“Pa radi to. Šta čekaš!”
“Trebaće mi vaša pomoć. Prihvatite se one strane”.
“Prokleti crve, platićeš mi ovu glupost,” reče Kosta Milutinović i besno stade da drmusa saonice.
Uspeli su da ih obore. Razgrnuli su sneg i posedali u zavetrinu. Pokrili su se ćebadima, džakovima, kožusima i slamom koju su držali u tovarnom delu saonica. Kosta Milutinović je stavio ruke u džepove i naslonio glavu na rukovat. Nije mu se spavalo, ležao je i naglas razmišljao, frfljajući sebi u bradu o jednom te istom, što je činilo njegov cilj i smisao života – o tome kako je stekao neizmerno bogatsvo, kako da ga još uveća, koliko drugi ljudi imaju, sa kim treba da se odmerava, koliko mu je para pothranjeno u banci, šta će i kako sa obveznicama i kako da udvostruči produktivnost rada svojih mnogobrojnih najamnika. Zemlju koju je kaparisao u obližnjem selu bila je od velikog značaja za Milutinovića. Nadao se da će preprodajom te zemlje zaraditi preko deset hiljada. U mislima je prevrtao novčanice po rukama.
“Eh, kakav sam ti ja genije. Kupi onde, prodaj ovde, zaradi toliko, uloži ovoliko, a sve mora da štima. Samo da mogu da se domognem tog prokletog sela. Ovako moram da noćim ovde sa ovom spodobom od čoveka. Kako je to dobar posao. A kod kuće svi nešto ištu. I žena i deca. Govore vazdan: “Ima otac, bogat je on”. A ne znaju, trošadžije besprizorne, koliko je teško zaraditi, koliko se čovek muči i kida u borbi sa novcem. Nemaju oni ni trunke poštovanja za ono što ja radim. Njima je bitno da imaju para i da troše na gluposti”.
Ućutao je i pogledao u Miluna. Kočijaš je duvao u šake i gledao preda se.
“Da nam je jedna domaća, šta kažete, gazda?”
“Ne znam, ne pije mi se. Gubim vreme sa tobom, a zarada mi sve više izmiče iz ruku. Možda da osedlam konja i nastavim put sam”.
“To je ludost, gazda. Smrzli biste se, zasigurno”.
Milutinović samo odmahnu rukom i brižljivo se umota u ćebad. On zažmuri, nastojeći da zaspi. Ali koliko god da se trudio, san mu nije dolazio na oči. Opet je počeo sračunavati šićar, dugove kod ljudi, opet se hvalisao pred samim sobom. Ustajao je i legao desetak puta. Činilo mu se da noć neće nikada proći. Pogledao je u Miluna koji je spavao prekriven debelim slojem snega.
“Skoro će da svane. Zašto ja ne bih uzjahao ždrepca i pokušao da se sam domognem sela. Ako stignem do pred jutro, opet ću biti prvi. Vredi pokušati”, reče i dohvati kajiševe. Prišao je konju koji se uzbudio.
“Hajde, glupa životinjo, vreme je da krenemo. Šta se trzaš, miran!”
Nabacio je ždrepcu amove. Pebacio je jedno ćebe i dohvatio rezervno sedlo koje je bilo nakačeno na zadnji deo saonica. Uzjahao je konja i krenuo kroz šumu. Mraz je stezao, a vetar fijukao kroz promrzle krošnje. Predeo je bio sablasan. Milutinović je počeo naglo da gubi samopouzdanje. Ždrebac pod njim je počeo da kleca od hladnoće i iscrpljenosti. Počeo je da ga mamuza i lupa bičem.
“Hajde, brže, kljuse glupo! Zašto vas hranim nego da me nosite! Hajde!”
Ali konj nije izdržao dugo i storvalio se u sneg. Kosta Milutinović je pao direktno na glavu u smet. Izronio je sav okovan ledom po licu. Zaurlao je od bola i muke. Konj je samo nemoćno rzao i frktao, bacakajući kopita. Veleposednik izvuče nož iz prsluka i zabi ga svom silinom u dugi vrat životinje. Ždrebac se protresao nekoliko puta i potom ostao ukočen. I poslednja para je iščezla iz njegovih širokih nozdrva. Milutinović se izvrnu na leđa i pogleda u nebo. Oblaci su počeli da se razilaze i mesec je dobijao na snazi. Negde u daljini prskali su i prvi zraci zore. Jednolični zvuk vetra najednom zameni novi, živi zvuk koji se ravnomerno rasprostirao i pojačavao. U jednom trenutku postao je jasan. Bilo je to vučije zavijanje. Veleposednik naglo đipi iz snega. Uplašen okretao se oko sebe ne bi li ugledao zver. Vuk je zavijao negde u blizini. Milutinović podiže visoko okovratnik bunde i krenu nazad ka saonicama.
“Samo da me ne proždere ova zver. Treba da se domognem puške. Valjda je onaj glupi Milun budan”.
Koračao je, propadajući do kolena u sneg. Pored jednog stabla noga mu je propala nešto dublje i zaglavila se u pukotini. Počeo je nervozno da je cima ali nije uspevao da se iščupa iz klopke. Vučije zavijanje bilo je sve bliže.
“Neću da umrem u ovoj prokletoj šumi. Nisam to zaslužio, ja sam bogat čovek. Izvadio je nož iz korica i pokušao da rasčeprka sneg i zemlju oko noge. Stopalo se bilo zaglavilo među tvrdo korenje. Počeo je da ga reže. Sve je to bilo sporo. Onda se setio Miluna. Zaurlao je. Glas se gubio u vetru.
Vikao je neprestano ime svog kočijaša i na kraju ostao bez daha.
“Milune, stoko jedna”, rekao je i nemoćno seo u sneg.
Milun je ležao nepomično, prekriven kožuhom i snegom. Kao i svi ljudi koji žive u prirodi i koji su prošli kroz nevolje, bio je strpljiv i smiren. Čuo je kako ga gazda doziva ali se nije pomerao. Jedna mu se noga smrzla u poderanoj čizmi i osećao je po čitavom telu izrazitu hladnoću. Pomislio je kako će možda umreti ove noći i kako je veleposednik preterao i doveo ih na rub propasti. Misao o smrti ga nije baš mnogo uznemirila. Težački i kočijaški život nije bio ispunjen radosnim trenucima, već pre stalnim odricanjima i rintanjem. Uvek za druge, nikada za sebe i svoju porodicu. Bilo mu je svejedno hoće li skončati odmah ili ostati u službi Koste Milutinovića pa umirati na rate. U daljini su se čuli vukovi kako zavijaju, potom režanje, skičanje, pa ljudski povici u pomoć. Onda se opet čuo samo vetar kako huji kroz smrznute krošnje. Milun je bio nepomičan.
Kada je otvorio sledeći put oči, već se razdanilo. Pored njega ležao je ždrebac iskolačenih očiju. Na trenutak je pomislio kako je mrtav. Nije mogao da pomeri ni ruke ni noge. Bio je promrzao. Onda začu povike seljaka i lavež pasa. Glava mu klonu u jednu stranu i on zapazi gazdin buđelar u snegu iz koga se ispale novčanice i rasule se svuda unaokolo.
“Eto kakve sam ja sreće, toliki novac, a ja ni da maknem”, reče i poče prvo tiho, a potom glasno da se smeje