Grad nadahnuća
Madrid živi uporno na samo sebi svojstven način. Nije poprimio oblik amerikanizovane evropske metropole niti je potonuo u moru đubreta kao Pariz. Ulice su čiste, fasade sređene i sve je delovalo prilično bezbedno. Imao sam osećaj da sam ovde rođen i da baš ovde pripadam na neki vrlo volšeban način. Odsedam u hotelu nadomak samog centra grada. Duž ulice, u kojoj se nalazi konačište, šetaju Madriđani nekako rasterećeno, bez vidnih znakova moderne poslovne groznice ili urbane histerije. Možda jer je nedelja, a možda ova čitava atmosfera nehata, mirnoće i lenjosti potiče od nekog zalutalog arapskog gena, tako da i poslovan čovek deluje kao da je upravo iskoračio iz sveta sna. Kroz dim cigareta, na trščanoj stolici kafea, uz gutljaje makijata ili vina i neobavezno ćaskanje odvija se popodnevi život ove velelepne španske prestonice.
Prisećam se naslova knjige koju sam skoro pročitao: „Filozofija malih stvari“ Frančeske Rigoti. Polazeći od krčaga, pegle, metle, brijača, makaza i sapuna, autorka gradi put ka najvišim sferama etike, estetike ili političke teorije, dokazujući da svaki objekat u našem vidokrugu, ma koliko bio neinteresantan i opštepoznat, može poslužiti kao inspiracija za dostojan misaoni uzlet. Dakle, svaki posao koji poduzimamo, makar to bilo i čišćenje vrta, može imati odjeka i u duhovnoj sferi, samo ako smo dovoljno posvećeni delanju. Istočnjački mudraci spoznali su znatno ranije blagodet malih stvari. Naša, evropska civilizacija, okrenuta ka spolja, ka prestižu i spektaklu, izgubila je osećaj za skromnost, umerenost, za obično, poznato, blisko, za sve divne male stvari i ugođaje, zato je epizoda sa carem Dioklecijanom nadasve zanimljiva. Kao dete robova koje se uzdiglo do prestola, ovaj rimski imperator proveo je poslednju deceniju života kao običan građanin. Pošto nije bio vičan čitanju i umovanju, on se štedro posvetio vrtlarstvu i povrtarstvu. Čuven je njegov odgovr Maksimilijanu koji ga je pozvao da ponovo preuzme poluge vlasti u svoje ruke. Ostareli cezar, umotan u skromne građanske odore, samo je odrično odmahnuo glavom. Potom je, kao kakvo razdragano dete, pozvao Maksimilijana u baštu da mu pokaže glavice kupusa koje je s ljubavlju odgajio.
Nisu samo vladari izgubili osećaj za sitna zadovoljstva ili rutinske posliće. Filozofi ranijih vremena smatrali su da manuelni radovi odvraćaju pažnju uma sa velikih tema na beznačajne stvari. Iz istih razloga nisu uzimali u razmatranje predmete iz svakodnevnog života kao polaznu inspiraciju za svoja promišljanja, doživljavajući ih uvek kao nešto nedostojno pomena. Onda se nastupa prelom u istoriji ideja. Sa pojavom Montenja i njegovih besmrtnih eseja, mnoštvo običnih, ponekad baš naglašeno trivijalnih tema, ulazi u korpus sveopštih intelektualnih razmatranja.
Čim sam izašao iz hotela i zamakao za prvi ugao, naleteo sam na špalir prostitutki različite starosne dobi. Svaki veliki grad ima svoje noćne ptice, svoje odbačene dame, koje pružaju kratkotrajnu nežnost za svega nekoliko novčanica. Za razliku od Pariza, gde mi je ulična prostitucija delovala napadno, prizemno i nezgrapno, ovde mi ne deluje nametljivo. Građani posve mirno prolaze pokraj diskretno obnaženih prostitutki koje imaju ozbiljan izraz lica. Možda gorčina i oporost života, možda njegova besciljnost i beznadežnost zauvek je otela, ne samo radost, već i žensku suštastvenost iz pogleda ovih prodavačica telesne strasti. Ima među njima zaista skladno građenih deva sa moćnim seljačkim, kobiljim kukovima i čvrstim grudima ali i mnoštvo jeftine, mehaničke bestidnosti u držanju.
Koliko uspevam da ocenim na prvi pogled, Madrid voli da šeta. Pojaviti se, biti primećen, makar samo protutnjati kroz tu silnu gungulu centra, to je kao neka prećutna obaveza koja se poput porodičnog amaneta seli s oca na sina. Kud god da uputite pogled, iskrasavaju ornamentisane fasade velikih zgrada. Posvuda prodavnice, restorani i kafei. Smenjuju se široke i tesne ulice. Na momente imam osećaj da sam u nekom primorskom gradu. Divni prostrani vrtovi sa redovima procvetalih mladica. Naravno da je tu nezaboravni park Retrio, ne samo jedna od najpoznatijih znamenitosti Madrida, već pravo svetsko čudo skladno uređene džinovske urbane bašte. Posvuda unaokolo, neobično potkresano drveće, raskošne fontane, masivni spomenici i skulpture. Silni drvoredi okružuju duge pešačke staze koje se gube u nedogled. Na sredini parka leži jezero na kome dokoni turisti veslaju drvene čamce ili se sunčaju na kamenim stepenicama. Čovek stiče utisak da se obreo negde u prošlosti. Ovo nije moj vek, već neko davno antičko vreme. Uživam da sedim u podnožju i senci ogromnog bronzanog lava.
Posmatram dokone Madriđane, kako se izležavaju na martovskom suncu. Potom pogled pada na masivne stubove koji okružuju monumentalni spomenik kralju Alfonsu XII. Voda jezera je mirna. Nema mnogo buke premda je park ispunjen šetačima. Sedim u senci koju pravi nekoliko metara visoki postament na kome se nalazi bronzana statua njegovog visočanstva na konju. Razmišljam kako se jedna takva grandioznost vezuje samo za vladare. Spomenici besmrtnim umetnicima, u najboljem slučaju, mogu dostići tek prirodnu ljudsku veličinu ili tek nešto malo više od toga. U njihovoj senci nema mesta za mnogo umornih šetača. Sve to svedoči o jednoj grandomaniji čovečanstva koja nikada ne odumire. Počinje u osvit čovečanstva, s prvim sumersko-vavilonskim palatama kraljeva, a završava se planetarnom masmedijalnom popularnošću sadašnjih predsednika.
Tokom šetnje Madridom, odlučujem da posetim muzej Prado. Znam da je potrebno barem nekliko dana da se on detaljno upozna, ali imam želju da vidim makar delić veličanstvenog umetničkog blaga. Prolazim kroz prostrane odaje muzeja. Zasenjen i zaslepljen skoro neverovatnom količinom lepote, hodam kao u snu. Platna svetskih majstora, koja sam imao prilike da vidim samo u knjigama istorije umetnosti, stajala su preda mnom u punom sjaju i veličini. To su bile slike visoke po nekoliko metara. Pred njima je čovek, posmatrač, tako malen. Sećam se reči jednog mudrog čoveka kako ne treba od slike zahtevati da nešto znači, već treba reći slici šta ti značiš. Pred delima El Greka, Velaskeza, Botičelija, Brojgela, Rafaela i drugih velikana slikarstva nisam imao više nikakvih iluzija o sopstvenom značaju. Ovde, pred ovim platnima, pred ovim umetničkim savršenstvom, prestaje svaki čovek, pa i sam stvaralac. Odavde počinje božanski svet nadahnuća i metafizike, čitav kosmos uzvišene igre boje, svetlosti i senke. Iz Prada se izlazi kao iz šatora neke ciganske vračare, omađijan.
Žid je smatrao da su dvorane muzeja groblja umetnosti. Da celokupan eklekticizam modernog stvaralaštva predstavlja znak odumiranja ideja, istrošenost, zamorenost i nestanak originalnosti. Nema više potrebe za neponovljivim artizmom. Prvo industrijalizacija, potom digitalizacija sveta, učinile su da u ljudima zamre osobeni osećaj za prepoznavanje i poštovanje autentične umetničke kreacije. Ili kako to mudro zapaža Bela Hamvaš: „Razina života odjednom se srozala. Nasuprot svim sudovima o veličini počeli smo da živimo životom sve nižeg reda. (…) Srozavanje razine života je upravo to: nigde ne biti. Objavljivati humane, socijalne i nacionalne principe, a u međuvremenu se baviti utajom proneverenih državnih imovinskih predmeta. Biti upravitelj koji zastupa strogo konstruktivne principe, a u međuvremenu šurovati s neprijateljem. A to i ne može biti drugačije. U onom trenutku kada je prestala ozbiljna pozitivna kritika života, gangsteri su mogli izbiti na površinu. Što su bili bezočniji, sve su se brže uzdizali imovinski, ugledom, slavom i uticajem. To se nazvalo praksom i realitetom života. Takav čovek je nazivan pametnim. A genije je u opoziciji stezao pesnicu od srdžbe.“