Pisac je uvek sam
Govor prilikom dodele stipendije “Borislav Pekić”
Poštovane dame i gospodo,
Članovi žirija za dodelu stipendije “Borislav Pekić”,
Učinili ste mi veliku čast dodelivši mi značjano književno priznanje. Roman Netrpeljivost, na kome upravo radim, a koji ste vi svesrdno podržali, dobio je, već na samom početku književnog života, gospodski plašt. Ime Borislava Pekića, koje će se naći na prvim stranicama romana, uliva samopouzdanje piscu koji delo stvara, a čitaocu sugeriše da je štivo vredno iščitavanja. Za mene je nagrada, koju ponosno primam, potvrda mog dosadašnjeg književnog rada, jer pisac ne živi samo u jednom delu, niti jedno delo predstavlja pisca.
Borislav Pekić je, bez sumnje, jedan od naših najvećih modernih književnika. Od njega treba zasigurno učiti kada je pisanje romana u pitanju. Za Pekića kao književnika i mislioca vežu me određene činjenice. Pre svega, zanimanje za čovekovu sudbinu utemeljeno na istoriji i istorijskom proučavanju. Posezanje za tekstovima nastalim u prošlosti koji se iščitavaju u polemičkom ili ironijskom ključu. Rušenje dogmatskih zabluda prošlosti, sagledavanje istine, na neposredan, ljudski način. Postavljanje pitanja, bez ustezanja, o svemu i svakome. Korišćenje više žanrova, više pripovednih modela, polifonost u formalnom i sadržinskom pogledu.
Pekić istražuje i ispituje čoveka kroz vreme, prati ga kroz sve njegove istorijske metamorfoze, od daleke prošlosti pa do danas. On oštro kritikuje svaku vrstu ideološke zastranjenosti, svaki oblik totalitarnosti, jer istina nikada nema samo jedan oblik pojavnosti, ona je mnogostruka u svom trajanju. Pekić stoga nikada ne daje samo jedan glas, niti posmatra svet iz jednog ugla, njegov književni organizam ima stotinu lica. On ispisuje svoje romane nakon studioznog istraživanja. Pekić ništa ne prepušta slučaju. Ideje i inspiracija proizlaze isključivo iz erudicije. A ona je u ovim vremenima neophodna svakom proznom stvaranju, jer, u suprotnom, pokušaj romanesknog oblikovanja koji ne proizlazi iz znanja, deluje amaterski nedorečen. Pekićeva zainteresovanost za filozofiju, za analitičko promišljanje sveta, života i literature, takođe predstavlja način da se što bolje shvate svi tajanstveni mehanizmi koji pokreću i čine stvarnost.
Posebno je značajno za mene što je Borislav Pekić dosledno istrajavao u svojim pokušajima da sačuva individualnost umetničkog izraza, osobenost životnog stava. U današnje vreme sve je manje umetnika, književnika i stvaralaca koji svojim stavovima prkose ustaljenim obrascima mišljenja. Konformizam intelektualaca, proistekao iz želje za popularnošću i visokim tiražima knjiga, ubio je kritički duh Pekićevog doba, uništio je veliko postmoderno preispitivanje prošlosti i zaustavio prevrednovanje svih vrednosti. Moderni umetnik postao je proizvođač, servilni komedijant koji ispunjava želje svetine.
Junaci romana Netrpeljivost pružaju otpor, bore se svim snagama da opstanu u zlom dobu, sa što manje ukaljanim rukama. Bune se, kreću protiv struje, baš kao što svaki razuman i hrabar čovek mora da čini. Pekić je pokazao svojim delom, ali i ličnim primerom da se može odupreti skakavcima, da se mora govoriti i pisati samo po diktatu sopstvene savesti.
Pisac je uvek sam, iza njega stoji samo njegovo delo. Koliko je ono snažno, toliko pisac traje u vremenu. A Pekić će zasigurno trajati, poput njegovog romana reke. I kada budemo pomislisli kako se piščev glas utopio u moru drugih glasova, on će nam se ponovo vratiti, ali ne kao eho, već uvek i samo kao poklič, poziv u boj sa vremenom i večnošću kao sa nečim sebi ravnim.
Beograd, 2005. godine.