Istorija o zlim momcima
Knjiga “Istorija Gestapoa” francuskog oficira i člana pokreta otpora Žaka Delarua jeste prvorazredno štivo. Čita se lako, zbog samog stila pisanja, koji više naginje romansijerstvu nego istoriografiji, te tako, inače gnusnu temu nacizma, prikazuje sa dosta mere. Opisivanje samih zločinačkih poduhvata jedne od najbezdušnijih tvorevina čovečanstva, kakva je bila Hitlerova tajna policija, bilo bi traumatično za čitanje da nije majstorije samog autora koji je to vešto preradio. Pogotovo ako se zna da je Delaru i sam bio u kandžama Gestapoa. Ni u jednom trenutku iz teksta ne proviruje ostrašćenost čoveka koji se sveti.
Knjiga o tajnoj Hitlerovoj policiji u kontekstu današnjih svetskih i domaćih dešavanja jeste vrlo aktuelna publikacija. Šta se meni kao čitaocu ove opskurne istorije zločinačkog organa nacističke vlasti nameće u prvi plan? Pre svega: sociološki i psihološki motiv pojedinaca, pa i čitavog naroda, da iznedri ovako opaku, surovu i megalomansku policijsko-birokratsku organizaciju, koja je u trenutku svog najvećeg zrenja kontolisala skoro čitav svet. Da li je to bila posledica nedelanja ili pak konformističkog delanja “dobrih građana” Nemačke, koji naprosto nisu želeli da znaju šta se u njihovo ime i oko njih dešava, pa su se samo zadovoljavali “zvaničnim informacijama” koje im je, zapravo, servirao Gebelsov medijski tim za propagandu, ili bolje rečeno, mašinerija za proizvođenje laži? Ili je to posledica ućutkavanja svakog glasa protiv, koji je postepeno sproveden prvo u samoj partiji, pa onda državi, i na kraju – širom globa. Sprečiti svaku raspravu o nacističkoj dogmi bio je osnovi zadatak Gestapoa. Prava je šteta što je u plamenu bombardovanja Berlina nestala džinovska kartoteka u kojoj je bila pohranjena svaka tajna misao Evropljana. Bilo bi to dragocena svedočanstvo o kolektivnom pomračenju uma čitave nacije. Ipak, Delaru ne poistovećuje zločine nacista samo sa Nemcima. Okrutnost, sklonost nasilju, veličanje sile, divlji rasizam, totalitarnost, odsustvo dijaloga, ukidanje drugačijeg mišljenja, po francuskom autoru nisu zločini samo jednog naroda, već čitave epohe.
Skoro sam imao prilike da pročitam knjigu razgovora sa čuvenim ruskim pesnikom Josifom Brodskim, u kojoj on govori o torturi i mučenju koje je iskusio u Staljinovoj eri. Ovde je to trajalo, za razliku od Nemačke, sve do pojave Gorbačova. Dakle, i sa druge strane Starog kontinenta isto je divljao užas vlasti koja je satirala sopstveno stanovništvo, a kasnije to ludilo prenela i na okupirane države. Ideologija se razlikuje, ali sistem rada je isti. I nacisti i staljinisti bili su, zapravo, samo ubice. Svaka duhovna nagradnja njihovih zločinačkih režima je tek izgovor ili maskiranje divljačkih nihilističkih poriva koji su prožimali pripadnike ovih političkih pokreta. Oni su svi zajedno “zli dusi”, kako ih je nazvao Dostojevski. I jedni i drugi uzimali su narod, odnosno dobrobit čitavog kolektiva kao povod svog delovanja, a zapravo ga samo uništavali da bi se jedna mala grupa ljudi osećala superiorno.
Hitler uopšte nije bio nikakav desničar. On je o nemačkom narodu mislio sve najgore, pogotovo na samom kraju svog života, kada je, onemoćao, bio duboko sakriven u svom bunkeru. Kao i svi pokretači zla, hteo je da sve s njim propadne, čitava nemačka nacija, svaki grad i svaka građevina. Takođe, prezirao je veru i vernike. Gde god je stigao on je uništavao konzervativne krugove i proganjao ih kao reakcionarne. Dakle, ni govora nema o nekom desničarenju. Hitlerova mašinerija je mlela kako slabe, tako i jake, bez izuzetka. Njegova krajnja instanca je bio nekakav natčovek koji će se stvoriti iz novih arijevskih kovačnica. Ali umesto da je razobručio pozitivne nagone kod svojih sunarodnika, on je oslobodio skrivene zveri u njima. U nekim normalnim vremenima svi ti destruktivni i izopačeni nagoni kod pojedinaca bivaju sputani propisima, normama i zakonima zajednice. Ali kada zavlada režim koji ne samo da oslobađa te nagone već ih pretvara u vrline, e onda se iz mraka kolektivnog nesvesnog pomalja njuška divlje zveri i čovek čoveku postaje vuk, kako je to rekao davno Tomas Hobs.
Nacizam kakav je bio oličen u delovanju Gestapoa, pokušao je da uništi čoveka kakvog ga mi poznajemo, onakvog kakvog su ga oblikovali vekovi. Hitlerov svet ali i Staljinov, bio je carstvo sile, terora, sastavljen od gospodara i robova, svet u kome blagost, dobrota, samilost, pravdoljubivost i ljubav prema slobodi nisu vrline već neoprostivi zločini. “To je svet u kome biti poslušan znači puzati, gde se ubija po nalogu, a onaj koji urla sa vukovima umire u svom ćutanju. To je svet u kome se istrebljivanje ljudi vrši iz zadovoljstva i gde se ubice smatraju herojima”.
Nama se ovo čini kao deleka prošlost, a to se sve zbivalo pre sedamdeset i manje godina, što je za istoriju čovečanstva tek treptaj oka. Ta užasna pustoš koja je zadesila Nemačku mogla je da nastane bilo gde. Ako je narod permanentno izložen propagandi, teroru, potpunoj militarizaciji, ako njime upravljaju osvedočeni kriminalci, narkomani (Gering), ako tajnom policijom komanduje mediokritet koji se u životu pre poverenog mu posla bavio uzgojem živine (Himler), ili pijandure i ženskaroši ali vrlo okrutni tipovi (Hajdrih), potom bezočne birokrate krajnje skučenih pogleda (Ajhman), ako se čitav narod liši morala i postane potkazivački nastrojen i izgubi svaku nadu da se isplati živeti pošteno, konačni rezultat ne može biti drugačiji. Svugde biste imali Hitlere i Staljine i zločine koji se valjaju jedan za drugim.
Zločini nacista polako i sigurno odlaze u zaborav, ali na sve četri strane sveta odmetnuli su se oni koji su preživeli odmazdu i koji nisu prestali da veruju u zlo koje ih je činilo tako moćnim. Sada ovome treba pridodati i nuklearno oružje, kojim Hitler, na svu sreću, nije raspolagao, jer mi smo svi bili i dalje Treći rajh. Dakle, moć uništenja ljudi je eskalirala u odnosu na sve prethodne epohe. Međutim, ako se kojim slučajem, razobruče nagoni koji su postojali u vreme nacizma, i upotrebe smrtonosne rakete, od planete više neće ostati ništa. A sve se nekako odvija u tom mračnom pravcu. Ljudi se na čitavom globu posredstvom medija i industrije zabave uče da budu manje ljudi a više konzumenti, i to oni koji prihvataju sve reklame zdravo za gotovo. Ali korporacije i svet moćnih neće puštati doveka samo reklame. Stići će i naređenja. Isto onako užasavajuća kao u doba Hitlera. I kada se pojedinci osveste, biće kasno. Možda je već sada kasno.