ŠAMPANJAC SA GRADONAČELNICOM
Ova priča zasigurno nije vredna pomena, pogotovo ne sećanja, a ni ja sam nisam baš pripovedač po profesiji, pa opet, nešto me goni da vam sve ispričam. Ne zamerite ako je stilski neuverljivo. Ja se bavim pretežno ciframa i statistikom. Ovo radim sporadično, da ubijem vreme i osvežim dan. Eto već sam se previše razbrbljao o nečem nebitnom, o sebi. Da se vratim na ono zbog čega vam se uopšte obraćam. Ah, da, setio sam se. Pa da počnem.
Bilo je to davno. Obreo se na visokom društvenom položaju. Postao je deo vlasti. Bilo je to u samom početku laskavo i primamljivo. Uživao je u svom ego-momentu kao u parnom kupatilu. Pljuštale su razne privilegije i počasti. Neprestano mu je zvonio mobilni telefon. Ljudi su ga tražili zbog raznih gluposti, ali su ga tražili. Bio im je potreban. Najpre su ga tražili zbog novca, kao da ga vucara sa sobom u čarapi i da može odmah da im da željenu sumu na ruke i tako reši sve probleme. A to je, zapravo, bila banalna vertikala moći u kojoj ste privezani za točak događanja koji se vrti i polako vas svakim danom sve više gnječi. Na kraju, nestajete ispod valjka događaja ispresovani kao krpa.
U početku, gradonačelnica mu je verovala i oslanjala se na njegovo mnjenje. Vukla ga je sa sobom po raznim prijemima, pogotovo ako je tamo bilo stranaca. Osim svog, nije govorila ni jedan drugi jezik i imala je strah od takve vrste konverzacije. On je to sve ublažavao svojim šarmom, dosetkama i humorom. Prijao joj je i to nije krila.
Povela ga je sa sobom na službeni put u Grčku. Jedna od solunskih gradskih opština bila je pobratimljena sa njihovim rodnim gradom. Put nije bio dug. Službeni vozač je obarao rekorde u brzoj vožnji. Na put je pošao sa njima i član gradskog veća zadužen za finansije. Sredovečni profesor matematike, obuzet finansijskim bilansima.
Kada su stigli u Solun, smestili su ih u ukusno opremljen hotel na obali. On je morao prvu noć da provede sa kolegom iz veća koji je besomučno hrkao cele noći. To ga je izludelo pa je prespavao na kauču u dnevnom boravku apartmana. Ujutru su mu dali zasebnu sobu pošto je odlučno zahtevao premeštaj.
Dan su započeli zvaničnim susretom sa predsednikom zbratimljene solunske opštine. Čovek je bio mlad i zgodan. Podsećao je likom na Antonija Banderasa. Gradonačelnica mu se dopala pa je počeo da se razmeće i nadima kao paun u teranju. On je morao da prevodi s engleskog i polovinu izgovorenog je namerno izostavljao. Grk je pio viski i pušio kubanske cigare. To je sve povezao sa svojim levičarskim, revolucionarnim habitusom.
Izveo ih je na veliku gradsku terasu. More je imalo modru boju. Galebovi su kričali u daljini. Vetar je donosio miris morske trave, pomešan sa mirisom nafte iz luke. Grk se hvalio kako je još jedino on ostao na vlasti od svih pristalica levih partija. Državom su uveliko rukovodili konzervativci. Očito da je imao dar za preživljavanje. Svaki trenutak je koristio da prstima dodirne gradonačelnicu, ili da joj nežno pomiluje šaku, ili da joj osloni ruku na leđa. On nije odbijala te gestove ali joj je bilo pomalo neprijatno. Nosila je dopadljive, moderne haljine. Imala je dugu crnu kosu i strastven pogled žene koja zna šta hoće od života.
Nakon zvaničnog razgovora, prešlo se u salon. Uz hladno servirano posluženje i šampanjac, Grk ih je pozvao na večeru u svoj dom. Danas priređuje veliku proslavu povodom rođendana. Obećao je da će doći po njih helikopterom. Njemu je sve to zvučalo nadmeno. Poručio je lignje kao glavno jelo. Nadao se da će biti sveže i male baš kao što ih je redovno konzumirao u svom omiljenom restoranu u rodnom gradu. Međutim, mladi konobar mu je doneo na tanjiru parče lignje veliko kao hobotnica iz romana “20000 milja pod morem”. Kada je počeo da ga žvaće imao je utisak da mulja po ustima komad automobilske gume. Predsednik solunske opštine se glasno nasmejao. Ovo sa lignjom ga je baš uveseljavalo.
– Nisu kao vaše, male. – Uzmite nešto drugo. Udavićete se od tog komada. To je čitava hobotnica.
Odbio je bilo šta drugo. Na silu je sažvakao sve. Onda se udaljio i posmatrao more.
U predvečerje toga dana, ljudi iz protokola su ih pokupili i odveli na krov obližnje banke. Ušli su u veliki lift. Ona ga je ponudila bombonama. Stalno ih je nosila sa sobom. On ih ni jednom nije odbio. To joj se dopalo. Osmehnula mu se nežno. Na momenat je nešto osetio. Taj njen blagi osmeh ga je zagolicao. Bila je u raskošnoj crvenoj haljini. Podsetila ga je na glumicu iz filma „Dama u crvenom“. Delovala je zanosno kao da ide na običnu službenu večeru već davno iščekivani randevu sa prvoklasnim ljubavnikom. Nemoguće da je Grk bio taj. Iako naočit i samouveren, na momente šarmantan, ipak mu je delovalo kao ljubavnik koji nema spremnu završnicu.
U neko doba pojavio se i helikopter na vidiku. Uhvatili su se rukama za glavu kako im udari vetra koji je pravila elisa ne bi raščupali frizuru. Grk se sav ozario kada je ugledao gradonačelnicu. Dok je ulazila u letelicu, jedna obnažena butina je izletela ispod dugog zareza na haljini. Delovalo je totalno seksi. Pomislio je kako je suvišan na ovom letu. Grk se nije ni osvrnuo da mu kaže zdravo. Poželeo je da što pre slete na odredište.
Helikopter se podigao u noć. Ispod njih su se videla svetla grada koji je obasipala tama. Svaka ta iskra krila je po jednu porodičnu priču. Iz oblaka, sve je to delovalo tako sićušno i nebitno. Setio se Egziperijeve knjige “Noć na zemlji”. Onda je ugledao taj muški profil. Predsednik solunske opštine je govorio kao Hemfri Bogart u filmu „Kazablanka“:
– Tako ste lepi večeras. Vama je apsolutno mesto ovde među oblacima.
Nakašljao se tek da poremeti savršeni balans udvaranja. Njoj je prijalo ovo laskanje.
Zabava se odvijala na velikom imanju. Bilo je prisutno mnoštvo sveta. Uglavnom, poslovni i politički saradnici i njihova skromna delegacija. Pridružio im se kolega većnik za finansije koji je došao automobilom. Usput je kupio kožne papuče na rasprodaji. Uštedeo je bar desetak evra i zbog toga je bio presrećan.
Zabava je dobijala na ritmu. Pred ponoć svi su se zadihali od plesa uz jedan odličan domaći bend. Izašao je na prostranu verandu i poneo sa sobom šampanjac. Posmatrao je usamljeni svetionik u daljini. Ona mu je prišla skoro nečujno i lagano ga dodirnula po ramenu.
– Mogao bi i meni da natočiš malo šampanjca.
Otišao je do obližnjeg stola i izvadio čitavu bocu iz poslužavnika sa ledom. Natočio joj je šampanjac u čašu. Kucnuli su se.
– Šta bi sa Grkom?
– Zgodan je ali previše napadan. Više me privlače muškarci koji su kulturni, odmereni i pomalo stidljivi.
Primakla mu se blizu. Mogao je da oseti njen dah na svom licu.
– Tako mi je vruće. Okupala bih se.
– Ne misliš, valjda, da to učiniš sada, ovde.
– Zašto ne! I to gola! – rekla je i zavodnički se nasmejala.
Zurio je u nju iznenađeno.
– Šta je bilo, macane, prpa. Ti bi morao da me pratiš. Ja sam, uostalom, gradonačelnica i moja je poslednja, zar ne? Ako ti ja naredim da se kupaš sa mnom go to ćeš i učiniti.
Uhvatila ga je za revere sakoa i povukla niz stepenice koje su vodile do plaže. Iza njih je ostala zabava i zvuci žamora i muzike. Pratio je u stopu. Izula se i ponela sandale u ruci. Hodala je zanosno i osmehivala mu se. Sjaj mesečine caklio je u njenim očima. Imao je osećaj da je u društvu gorske vile. Atmosfera kao u Njegoševoj pesmi “Noć skuplja vjeka”. I taman kada je stala i pogledala ga prodorno kao da ga sažiže celog, kada je rukom nonšalantno odgurnula s golog ramena bretelu crvene haljine, a njegov pogled pao na njene grudi, krupne i sočne kao najukusnije tropsko voće, kada se u njemu nakupila magma i poludeli eros uzdigao muški ponos do maksimuma, kada su se srušili svi tabui, zabrane i predrasude, kada se samo nago žensko telo stvorilo pred njim kao poslednje utočište lepote i nežnosti, zazvonio je telefon. Bio je to njen muž. Okrenula se i odskakutala ka moru. Izgubio je iz vida. Seo je na pesak i iskapio preostali šampanjac. Odnekud iz mraka izbauljao je kolega većnik zadužen za finansije.
– Kako su dobre ove papuče, a tako malo koštaju.
Ugledao je svog saputnika kako u podvijenim pantalonama i papučama stoji pred njim.
– Gde je gradonačelnica?
– Tamo – pokazao je rukom ka moru – kupa se gola.
Sutradan je sve bilo po starom. Susreli su se u liftu i ona ga je ponudila bombonama. Uzeo je ponovo jednu. Ona se osmehnula i pomilovala po obrazu.
– Bio si sladak sinoć – rekla je i izašla iz lifta.
Spakovali su se i pošli nazad u svoj rodni grad. Sedeli su oboje na zadnjem sedištu. Nisu razmenili mnogo reči tokom puta. On je pričao o svom kumu glumcu na šta ga je ona naglo prekinula i rekla ljutito:
– On ti je kum! Reci mu da prestane da priča po gradu kako sam ja Amazonka.
Te reči su ga udarile jače od biča. Bilo mu je jasno da je to uzdrmalo njeno poverenje. Naslutio je početak svog političkog kraja koji će ubrzo uslediti.
Po povratku u grad nije imao vremena da se raspakuje. Požurio je na ja javnu debatu u Kulturi centar. Raspravljalo se o strategiji kulturnog razvitka grada. Seo je u prvi red. Čekao je da stvar počne. Grupa ljudi stajala je na sredini sale. Bila je prisutna i jedna crnka u crvenoj haljini. Pomislio je da je ona. Pomislio je na nju. Osetio je pod nogama pesak, vlagu noći, šampanjac u ustima i kako se razliva niz grlo. Osetio je mnogo toga i zažmurio. Kada je ponovo podigao kapke ugledao je ružnu, dosadnu, vremešnu gospođu pred sobom koja nije prestajala da priča o nekakvim statistikama i feminizmu. Kultura nije statistika. Ustao je i izašao iz sale. Neki sugrađani su negodovali. Bilo ga je briga. Skinuo je sako i prebacio ga preko ramena. Sumrak je tek počeo da pada na grad. Osmehnuo se i pošao niz ulicu. Ima vremena za sve. Bio je tek septembar.
I tako bi se mogla završiti ova priča. Toliko od mene kao nekoga ko bi mogao biti poprilično pouzdan očevidac i nakon toliko godina. Papuče su još uvek na meni dok vam ovo pričam. Za male pare, dosta su izdržale. Ali da, ipak, okončam sa onom čuvenom rečenicom koja pokriva svačiju privatnost. Sve moguće sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima u ovoj priči sasvim su slučajne i plod su, isključivo, moje mašte.