JEBEŠ KNJIŽEVNIKA KOGA POLICIJA NE PRATI
U očekivanju još jednog susreta književnika iz regiona u Pančevu, setih se jedne davne dogodovštine iz Zagreba.
Bilo je to u maju pre nokoliko godina. Moj prijatelj Marijan Grakalić pozvao me je da kažem koju rec o njegovoj knjizi Bivši čovjek. Spremio sam se i otputovao u Zagreb. Pored moje supruge, sa mnom je pošao kolega iz Kulturnog centra koji nas je vozio i naš zajednički prijatelj policijski inspektor. Bilo je toplo vreme i ulice hrvatske prestonice su bile krcate ljudima.
Književni susret se održavao u samom centru grada, u biblioteci koja je bila u pešačkoj zoni. Pored mene, o knjizi je govorio i Domagoj Margetić kao domaće lice. Poznati novinar, pesnik i publicista koji je uzdrmao hravatsku javnost svojom britkom novinskom studijom o ubistvu Pukanića. Zato je i dobio od države dvadesetčetvoročasovni policijski nadzor pošto su hrvatski šovinisti pokušali da ga šipkama ubiju ispred ulaznih vrata stana.
Pomalo neobična situacija ali i zanimljiva u isto vreme. Dva policajca u civilu nisu ga puštala iz vida. Tako smo i svi mi u njegovom društvu imali obezbeđenje toga dana.
Nakon promocije uputili smo se na planinu Sljeme. Bilo je tako povoljno vreme da bi bilo šteta propustiti priliku da se fotografiše Zagreb sa te visine.
Kada smo popeli na vrh, posetili smo najbolji restoran po mišljenju moga prijetelja Grakalića na celom Sljemenu i seli u baštu. Pridružili su nam se moj kolega i naš zajednički prijatelj inspektor. Oni nisu znali da Margetic ima policijski nadzor. U jednom trenutku pristigli su i hrvatski policajci. Prilikom izlaska iz kola, jedan od njih dvojice, napravio je karakterističan pokret rukom kako bi namestio pištolj za pojasom. To je odmah uočio naš prijatelj inspektor. Tiho nam je saopštio:
- Ovaj tip je naoružan – reče i pokaza očima ka čoveku u kožnoj jakni koji je upravo ušao u restoran.
- Ma ništa ne brinite, oni su tu zbog mene – reče Margetić i nasmeja se.
Onda smo sve objasnili našem prijatelju inspektoru koji je poželeo da upozna hrvatske kolege.
Nakon što je izašao iz restorana rekao je:
- Momci su sjajni. Zamisli, pitali me odmah da li i ja pratim našeg pisca.
Nakon ukusnog ručka, uputili smo se da posetimo obližnju tvrđavu. Tu smo se Domagoj i ja slikali. Fotografisao nas je hrvatski policajac.
Rekoh mu:
- Može li jedna fotka?
On se samo nasmejao i rekao:
- Kako da ne! Ali vi, pisci ste odavno ste fotografisani.
I ja sam se nasmejao.
- Ma ova je za moju kolekciju.
Marijan je stajao blizu nas i samo šeretski izustio:
- Ma, jebeš književnika koga policija ne prati i ne fotografiše.