TAJ TIHI MALI GRAD
U većini pripovedaka hrvatski pisac Mirko Kovač dočarava atmosferu malih gradova u zabitim delovima svoje domovine. To čini sugestivno, umešnim pripovedačkim postupkom, čineći od lokalnih sporova, problema i mitova univerzalne istine o čoveku. Dočaravajući sudbine običnog sveta u ušuškanim palankama, svim tim naizgled ljupkim gradićima, autor razotkriva socijalne, moralne i porodične devijacije koje se kriju pod velom satkanim od malograđanskih manira i navika. Sva ta lažna harmoničnost međuljudskih odnosa raspada se pod kritičkim skalpelom piščeve svesti.
Mirko Kovač demitologizuje zavičaj. Oštrim kritičkim pristupom zadaje udarac provincijalnoj prostoti i nadmenosti. I ne samo njoj, već se suprotstavlja i vladajućim strukturama koje tu neobrazovanost, nekulturu i retardiranost pothranjuju i neguju ne bi li što duže stolovali. Svestan činjenice da je kažnjivo šapnuti, a kamoli reći na sav glas istinu palanačkoj oholosti, Kovač nije prezao od odgovornosti koju svaki pisac treba da ispuni, odnosno da bude ogledalo svoga vremena i društva u kome stvara.
Biti pisac u malom gradu, živeti kao u nekoj jazbini, bez prave misaone i duhovne sabraće, a biti pametan, mudar, vidovit i pronicljiv, imati neobičnu i snažnu želju da sve događaje opišete bez licemernog izostavljanja ključnih momenata, jete usud koji vodi rezignaciji, sumnji i cinizmu. A takvi pojedinci postaju meta pomahnitalih čuvara malograđanske harmonije.
Tako junak jedne Kovačeve priče, koji se može tretirati i kao piščev alter ego, kaže: „A već nakon prvog romana optužen sam kao protuha i uljez koji je oskrnavio ljepotu grada, a njegove žitelje ocrnio. Jedna pesnikinja mi je pisala da bi me mogla mirne savjesti ’izbosti nožem’. Mnogi ugledni i obrazovani ljudi čudili su se da tako jedan mlad čovek, vajni književnik, vidi svijet tako nakazno i crno, kao da nema zdravih misli i pameti, nego samo bolesnih nagona, perverzije, bluda, požude, sodomije. (…) Primjedbe su bile svakojake, katkad smiješne i grube. Jednom su mi stigla tri požutjela kartončića pokrivena muhoserinama, očito skinuta iz neke birtije, a na njima bješe napisano krupnim slovima: ”Ne pljuj po podu! Namjerno razbijeno, plaća se! Čuvaj se čakije!”
(„Ruže za Nives Koen”, Mirko Kovač, Samizdat B92, Beograd, 2010.)