Novi romanom Nemanja Rotar čini odmak od svog dosadašnjeg proznog stvaralaštva i osvaja prostore citatnosti i intertekstualnosti, definisane pripovednim glasom jednog ljutitog, besnog nezadovoljnika čija se pozicija može porediti sa onom u kojoj se nalazio pripovedač Zabeleški iz podzemlja, ali je situirana danas i ovde, donoseći ovom romanu dozu hrabrosti i aktuelnosti koje čitalac može osetiti i prepoznati svuda oko sebe.

Tražeći neku “crvenu nit” koja će povezati Rotarov dosadašnji romaneskni rad – za koji smatra da je istovremeno i izuzetno razuđen po temama, kompoziciji i fabulativnom smislu, ali i celovit u temeljnom smislu – Radosavljević je naveo da je to “osetljiva, nijansirana, prema prilici meditativna ili žustra reakcija na probleme koji spadaju u oblast ljudske moralnosti i praktične etike”. U slučaju Dnevnika ljudoždera, prema Radosavljevićevim rečima, autor istražuje dubine moralnog pada savremenog čoveka, čineći to u surovom tonu svojstvenom čoveku “kome je prekipelo”. Sam Rotar knjigu je označio kao “vrisak na 160 strana” i zapitao da li će imati odjeka ili su ljudi potpuno oguglali. Knjiga je provokativna, naglasio je on i objasnio da literaturu posmatra kao provokaciju koja treba da podstakne čitaoca na razmišljanje.

Na drugom kraju aktuelnih preispitivanja je Rotarov poetički prostor koji je najvitalniji u novijoj srpskoj prozi: od istorijskog do ispovednog romana. Poslednjim romanom “Dnevnik ljudoždera” Rotarova poetika postaje sve eksplicitnija, verbalnija i kritički nastrojenija. Njegov junak je paradigma poljuljanog identiteta, postmoderni čovek iz podzemlja koji svoje spasenje traži u svetu nasilnih video-igara.

Marko Krstić, “Politika”