Skoro nismo imali u srpskoj prozi ovako suptilnu i lepu biografiju jednog pesnika, koju piše neko ko mu je blizak i po srodstvu i po vokaciji i po senzibilitetu… Rotar se prosto ogrnuo banatom, zaronio u uspomene i napisao da “nigde na svetu nema ovakvih nebesa kad se na putu ka večnosti slučajno zakače za toranj pa padnu”.

Evo knjige gde su pomešana putovanja, ljubavi, stranstvovanja, dopisne karte koje je Antić tako voleo da piše, vozovi, rastanci i fotografije, crno-bele, naravno, sa kojih nam se pesnik smeši i onda kada mu je lice ozbiljno. Jer Miroslav Antić je doslovno umro sa pozlatom na rukama. Želeo je da naslika još jedan suncokret. Ta pozlata ostaje na rukama čitalaca ove knjige.

Sanja Domazet