Nemanja Rotar

Karl Jaspers

Učitelji folozofi

Razmišljanja o knjizi Karla Jaspersa “Sokrat, Buda, Konfučije i Isus”

“Vreme je izašlo iz zgloba” kaže danski kraljević Hamlet. Izgleda da je život u Engleskoj u doba Elizabete I bio toliko tegoban da se Šekspiru činilo kako su svi temelji normalnog društva ozbiljno uzdrmani. Međutim, Hamletova misao za naše vreme je čist eufemizam. Nije vreme izletelo iz orbite normalnog, već je nestao zglob. Nema više utemeljitelja, oslonca, jedinstvene nepromenljive vrednosti, nema više beskonačnog, sveobuhvatnog bića. Možda postoji apsolut, ali ga mi više nismo svesni. Ne želimo da prihvatimo svest o celini i jedinstvu, jer se plašimo da bi žudnja za sintezom mogla da nas odvuče u represiju i totalitarizam.

Koliko je samo skupo i krvavo plaćeno iskustvo traganja za smislom života i krajnjom svrhom postojanja kroz teoriju i praksu raznolikih misaonih pravaca i političkih sistema, pogotovo onih koji su obeležili najsmrtonosniji vek u istoriji čovečanstva, tek minuli, dvadeseti. Naučna misao se u potpunosti odvojila od filozofije, a samim tim i od ideje humanizma, pretvorivši se u najvećeg čovekovog neprijatelja. Egzaktnost i stroga disciplina razumskog rasuđivanja potpuno su potisnuli intuitivnu spoznaju univerzuma. Pružajući sve veći konfor življenja, najsavremenija tehnologija uništila je kritički duh, odnosno svela je pojedinca na praznoglavog konzumenta kratkotrajnih radosti. Ljudsko bitisanje pretvorilo se u beskonačni sled reklamnih spotova na televiziji. Sve se odvija u fleš sekvencama i svaka potreba za smirajem, kontemplacijom zamrla je. Neophodan je nov potstrek, potrebna je nova energija zablude da bi se izronilo iz blata digitalnog doba. Potreban je veliki učitelj, majstor sinteze. Potreban je izbavitelj koji bi mogao da nam ukaže da nismo cilj, već most ka nečem mnogo većem i značajnijem. Neophodan je mudrac da nam probudi zaspalu svest o beskonačnom bivstvu. Neko ko će upreti prstom u naš svetli početak, u zlatno doba čovečanstva.

Nemački filozof Karl Jaspers nije mesija, niti veliki učitelj, ali je briljantan um koji je pokušao da u svojoj knjizi Sokrat, Buda, Konfucije i Isus nanovo oživi učenja drevnih, veličanstvenih mislilaca i bar na tren probudi u čitaocu sećanje na prapočetak svega, na doba velikog jedinstva postojanja, kada su harmonija i red bili jedini gospodari. Mnogim savremenim intelektualcima ova metafizička pregnuća nemačkog filozofa deluju patetično jer se ljudska misao pretvorila u surovi izdanak pukog pragmatizma. Istina je iskovana u mnogobrojnim obezduhovljenim institucijama kao što su duševne bolnice, internati, vojne kasarne i zatvori. Istina je podređena trgovinskim namerama, ona je postala vlasništvo elite najbogatijih. Teško je modernom čoveku da se uživi u filozofiju velikih mislilaca zlatnog doba čovečanstva. Nakon velikih tirana (Hitler, Staljin, Musolini…) koji su preuzeli božije atribute svaka priča o veličini deluje lažno. Svaka metanaracija tumači se kao mentalna tortura. Naše doba je doba praznine. Jaspers sumnja da digitalno doba, doba kompjuterskih simulacija može iznedriti velikog čoveka. San o veličini ostao je zanavek okamenjen u tekstu. Sve što nam preostaje jeste beskonačno tumačenje.

Pošto su Sokrat, Buda, Konfucije i Isus davno živeli i bili veoma neobični ljudi, sećanje na njih više je nalik mitu nego istorijskoj priči. Sve u vezi sa njima ima dimenziju čudesnog. Stoga se svaki proučavalac mora poprilično napregnuti da bi istisnki spoznao poruke velikih učitelja, jer one još uvek postoje nepromenjene u dimenziji metafizičkog mišljenja.

Jaspers definiše veličinu filozofa po tome koliko je on sposoban da u svojim misaonim uzletima obuhvati biće. Sokrat, Buda, Konfucije i Isus bili su oni najblistaviji među svim umovima. U svojim majstorskim besedama, pretakali su u jezik delove večitog, nepromenljivog bivstva. Nagonili su ljude da se zamisle, upitaju ko su i za čim tragaju, da se ne mire sa postojećim stanjem stvari i da tragaju, da neprestano poniru u sebe. Oni su uspeli da se u svojim dugim časovima medatiacije spoznaju suštinu postojanja. Međutim nisu sebično prigrlili to saznanje, već su vođeni najiskrenijim čovekoljubljem, pokušali da ga prenesu čitavom svetu, nadajući se da bi puk, ipak, mogao da preraste sebe. Međutim, to se nije dogodilo. Svetina se nije nikada naučila pameti. Sokrat, Buda, Konfucije i Isus bacili su bisere pred svinje i one su ih proždrale. Ali nije sve izgubljeno, dok kod postoje duše koje razumeju učenja velikih mislilaca i koja slede njihov put izbavljenja.

Nakon što je izvršio podelu filozofa po grupama i odredio neke osnovne smernice za njihovo izučavanje, Jaspers je pristupio njihovom pojedinačnom analiziranju. Prvo se pozabavio velikim helenskim vilozofom, rodonačelnikom ironije i kritičke samospoznaje. Sokrat je prvi među grčim mudracima odbacio filozofiju prirode, kosmogoniju i sofizam i okrenuo se spoznaji čoveka. Verovao je da se krajnja istina može spoznati kroz smireno promišljanje. Otuda Sokratovo postavljanje pitanja, raščlanjavanje i ispitivanje nošeno verom da ono što je istinito, u mišljenju koje ostaje pošteno, božijom pomoću iskrsava u sadašnjosti na osnovu sopstvaenog uvida. Do toga ne dovodi ništavno mišljenje pomoću reči, nego sadržajno mišljenje koje polazi iz temelja. (K. Jaspers) Dakle, da bismo dosegnuli istinu i dobili pravi uvid potrebno je osim mišljenja i verovati. Tek sduženi intelekt i intuicija mogu učiniti plodnim veliki misaoni napor. Ono što se ne može učiniti, ono što se ne može hteti, – iz čeka nastaje sve htenje i mišljenje dobija svoj sadržaj – to ne može biti zaboravljeno i zaobiđeno, jer vrhunac sveg nutrenja je da čovek u tome neizrecivom živi i diše, da mu se pokorava i divi i da u njemu traži temenje svojih odluka.

Sokratovo mišljenje prelazi sve okvire, ono je nošeno istinom koja je dodirnuta samo u oblicima znajućeg neznanja, nošeno je verom da se istina i stvarnost ukazuju samo poštenom mišljenju. (K. Jaspers) To je mišljenje koje čoveku ne dopušta da zapadne u letargiju, niti da se uljuljka u dogmatski dremež. Ono ne dozvoljava odstupanje onome ko ne želi sebe da povredi, ono obespokojava slepu volju za srećom, užitkom. Ono otvara čoveka ambisu nepoznatog. Sokratovo mišljenje predstavlja otvoreni izazov najvećoj opasnosti.

Sokrat nije tražio sledbenike. On se uvek obraćao samo pojedincu. Budio u njemu nagon za saznanjem, otkrivanjem skrovitih mesta duše. On je pozivao na odvažnost i hrabrost slobodnog mišljenja. Zato je i osućen na smrt. Puk nije imao kuraži da se suoči sa istinom. Ni tad, ni sad. Nikad.

Za razliku od Sokrata, Buda je imao sledbenike za života, a ima ih i dan danas. On je odbacio mišljenje i delanje i stupio u nirvanu. Svet u kome je bitisao, prožet bolom i patnjom, doživljavao je kao karmičku kaznu. Buda je učio izbavljenju kroz meditaciju, kroz srednjomernost. On je ovozemaljskom životu rekao ne. Tražio je od svojih sledbenika da se razreše svih veza sa svetom pojavnosti, nestalnim i kratkovečnim. Sve je u ovom običnom životu iluzija ili maja. Pravi uvid stiče se u nirvani, u nebiću. Buda je postao prosvetljen veoma rano i nije to krio. Želeo je da svi ljudi dožive što i on, da se ratosiljaju bola i patnje. zato je i prozvan bodisatva, odnosno probuđeni. Nakon Budine smrti, njegovi učenici su nastavili da šire njegova učenja. Buda je govorio da tek pošto svi ljudi steknu pravi uvid, čovečanstvo može biti spašeno. Tek tada više neće biti bola i patnje. Čovečanstvo se nije probudilo, ono je u stvari zapalo u još dublji san.

Veliki kineski filozof Konfucije nije težio nebiću. Njegova interesovanja kretala su se ka svetoj tradiciji. Dosezanje istine moguće je ako se prodre u samu srž stvari, ako se napipa njen koren. Istina i stvarnost su jedno za Konfucija. Koren ljudskog spasenja leži u saznanju koje utiče na stvarnost , odnosno u istini onih misli koje se odvijaju kao unutrašnja, preobražavajuća aktivnost. Da bi se pravilno saznavalo, mora se čuvati uspomena na drevna učenja. Poniranje u baštinu, izučavanje drevnih tajni čini ljude savršenijim. Mi se moramo pokoriti, veli Konfucije, da bi smo uništili taštinu i nadmenost koji nas odvlače na stramputicu. Jervrejski proroci objavili su božije otkrovenje kao sveti zakon, dok je za Konfucija to bio glas starine. Međutim, kineski filozof je kritički poimao istoriju. On nije želeo da joj slepo robuje, već da je samo aktivno promišlja,a to će reći da precizno razdvaja dobro od lošeg. Nije sve vredno u prošlosti ponovnog začinjanja. Mudar čovek mora da zna da pravilno odabre šta će ponovo da afirmiše iz tradicije kada nastupe teška vremena. Ono što bude izabrao kao vredno može ponovo zasijati punim sjajem i ispuniti ga novom nadom.

Od svih pomenutih mislilaca najviše pristalica na svetu zadobio je Isus. Njegova verska učenja zanavek su odredila evropsku svest. I on je, kao i njegovi predhodnici, prpovedao o tegobi ovozemaljskog života i načinu kako da se pomire sveopšte suprotnosti. Čovek mora da žudi za nebeskim carstvom, kao krajnjim ciljem svoga postojanja. Tamo će biti nagrađen za sva životna naprezanja i patnje. Tamo vlada večita harmonija i nema više nikakvih antinomija. Ovaj svet je prolazan i pust, a i Bog će ga uništiti sudnjeg dana. Isus je propovedao ljubav, toleranciju, čestitost i milosrdnost. Samo ako volimo, ali istinski možemo biti spaseni. Samo ako priznamo da pred Bogom nismo u pravu, zadobićemo carstvo nebesko. Isus je želeo da čovek stekne pravi uvid kroz umeren, smeran i krotak život, kroz obuzdavanje bestijalnih nagona. On je zahtevao svojevrsnu askezu. Moramo biti spremni za Stvoritelja delom već i na zemlji.

Hristov nauk bio je zdušno prihvaćen među mnogim ljudima. Međutim, kao što to obično biva sa sjajnim pojedincima, biva pogubljen. Svetina, ipak nije mogla da prihvati slobodu izbora i toliko milosrđe. Hrist je izdahnuo ljubeći ljude, čak i one što mu zarivaše kolčeve u telo.

Ono što Jaspers ističe kao zajedničko za sve pomenute velikane jeste činjenica da se svi oni javljaju u trenucima velike društvene krize. Svi oni konstatuju da postojeći odnosi u svetu nisu normalni i da nešto treba preduzeti. Čovek mora prevladati sopstveni udes. Veliki mudraci nas podsećaju da se nesmemo predati sveopštem mlitavljenju. Ne smemo utonuti u zlo i destrukciju, moramo voleti i graditi, a nadasve misliti i učiti. Pitati se: Ko smo? Kuda to hitamo?

Jaspersova knjiga Sokrat, Buda, Konfucije i Isus nudi nadu u mogućnost promene. Potrebno je samo umeti čuti glas velikih učitelja. Potrebno je znati pravilno tumačiti njihove misli. Samo ako mislimo zajedno s njima, možemo i sami steći pravi uvid, možemo biti probuđeni, spaseni. Treba pronaći način da se čovek susretne s velikim filozofom. Za početak pročitajte ovu knjigu.

Tekst je preuzet iz knjige eseja “U vrtlogu samoće”, “Bukur-book”, Pančevo, 2002.


Nemanja Rotar

Nemanja Rotar

Nemanja Rotar, romanopisac, pripovedač i esejista, rođen je 21. avgusta 1972. godine u Pančevu. U rodnom gradu je završio srednju elektro-tehničku školu, a u Beogradu Filološki fakultet na grupi Srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima.