Sutradan posle detinjstva
Izdavačka kuća “Arhipelag” na ovogodišnjem 59. Sajmu knjiga u Beogradu predstaviće domaćoj čitalačkoj publici romansiranu biografiju Miroslava Mike Antića “najpopularnijeg pesnika Vojvodine” (Aleksandar Tišma) i “jedne od najvećih legendi srpskog pesništva druge polovine 20 veka” (Draško Ređep), pod nazivom “Sutradan posle detinjstva”, čiji je autor književnik Nemanja Rotar, inače sestrić slavnog poete. Ispričana iz porodičnog i ličnog ugla, sa podacima i foto-materijalom koji se prvi put objavljuju, ova nadasve zanimljiva i neobična knjiga nudi čitaocu nesvakidašnje putovanje kroz pesnikov život. Takođe, ovo je priča i o Rotarovom sazrevanju i odrastanju u vremenu za koje sam autor smatra da je daleko humanije od današnjeg. Žanrovski polifona, stilski odmerena, na momente nostalgična i melanholična, priča o Miroslavu Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju predtavlja prvorazredno štivo za književne sladokusce, ali i za savkoga koje je voleo i još uvek voli Antića i njegovu poeziju.
Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, vreme i istorija, napisao je jedanputa “poslednji vojvoda Vojvodine” kako je Miroslava Antića u jednoj svojoj pesmi nazvao Brana Petrović.
U književnosti se prvi put oglasio sa svega šesnaest godina, objavivši pesmu „Majka“ u časopisu „Mladost“ 1948. godine. Uskoro objavljuje prvu zbirku pesama „Ispričano za proleća“ čiji je recenzent Oskar Davičo.
Njegova kultna knjiga za mlade „Plavi čuperak“ (prvo izdanje 1965. godine) je u našoj književnosti neprevaziđena po broju izdanja u kratkom vremenskom periodu (30 godina). Čak 50 samo za pesnikova života od ukupno 66. Ova zbirka poezije prevedena je u Rusiji u tiražu od 1 200 000 primeraka. Antić je održao preko 8000 književnih susreta sa decom od Istre do Makedonije.
Kao dugogodišnji novinar „Dnevnika“ obraćao se čitaocima „Obično petkom“. Uređivao je časopise „Pionir“, „Ritam“ i „Neven“, kao i ediciju „Prva knjiga“ Matice srpske.
Režirao je veliki broj kratkometražnih i dva celovečernja filma („Sveti pesak“ 1968 i „Doručak sa đavolom“ 1971) koji su se zbog svoje izrazite kritičnosti prema ideologiji vladajuće partije našli u „bunkeru“.
Čovek koji je dva puta varao i samu smrt (Mika je preživeo dve kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986. godine, jednog tihog predvečerja, u svom domu u ulici Mihala Babinke u Novom Sadu.
Antić je pesnik neobjašnjivog i nerazgovetnog. On sledi Jejtsa koji kaže: „Ono što se može objasniti nije poezija“. Zato traži od života samo nestvarno, nedoživljeno i još neokrnjeno kako bi ga ulepšao, preoblikovao i podelio sa svima koji su radi da se vinu samo pedalj iznad tla svakodnevice. Njegov pesnički šapat, prožet nesagledivom energijom metafizičkog zanosa, misao napregnuta između nevidljive, onostrane sfere tajnih zagonetki postojanja i ovostranog dionizijski razbuktalog vojvođanskog bekrijanja, šarmantni poetski jezik i uverljivost spevanog, krase pesnikov stil, neodoljiv po svojoj prodornosti, zavodljiv po svojoj jednostavnosti. Filozofski nastrojen, ravničarski razbarušen i raspevan, oslobođen reskog cinizma i mračne melanholije, ali ne bez taloga gorčine i jezgra napetosti u sebi naspram stvarnosti, društvenog okruženja, naspram ljudske osrednjosti i banalnosti.