Sudski postupak
Međunarodni sud za zaštitu prava književnih junaka
Između sna i jave
15.12.1995.
Prema članu zakona br. 475 o književnoj delatnosti, optuženi, pisac-početnik Nemanja Rotar iz Pančeva, osuđuje se na pet godina zabrane pisanja priča zbog počinjenog nemorala u knjigama svetski priznatih autora. Ovaj slučaj mora poslužiti kao primer ostalim piscima, toj suludoj bratiji, koja sve češće divlja po svetim prostorima književnosti, neprestano uznemiravajući junake odavno napisanih dela i remeteći harmoniju istorijskog kontinuuma.
Vrhovni sudija
Jozef Kneht
Sedeo sam na drvenoj stolici. U dvorani nije bilo mnogo sveta. Mahom su to bili junaci dela koja sam pročitao, ali bilo je i onih koje nisam poznavao. Kada je ušao vrhovni sudija Jozef Kneht, žamor u sudnici je zamro i svi su u najvećem uzbuđenju čekali da proces počne. Odmah se oglasio pravobranilac, glavom i bradom m’sje Žilijan Sorel.
“Dame i gospodo, uvaženi članovi porote, pred nama je jedan od najnečuvenijih presedana u istoriji književnosti, slučaj koji je doveo do opšte panike u našim literarnim krugovima. Optuženi, koga lepo možete videti kako sedi i gleda belo, krajnje nevino, počinio je veliki greh prema nekolicini naših kolega iz raznih vremenskih perioda. Naime, on je, prema rečima svedoka, a danas ćemo, svakako, imati prilike da čujemo njihove izjave, uznemiravao i narušavao njihov dugogodišnji mir svojim besprizornim upadom u tok radnje epa, tragedije i nekoliko romana koji su napisani davno pre njegovog rođenja. Ovaj čovek je velika pretnja za naše skromne živote koji su u potpunosti predani umetnosti i kulturnom napretku čovečanstva, te samim tim, iziskuju poštovanje, a nikako ne smeju biti predmet sprdnje pisca, ma koliko oni bili dobri i priznati. Na kraju krajeva, ovaj bledunjavi plebejac, iz nekog nama nepoznatog grada, čini mi se da je negde na Balkanu, drznuo se da prošeta kroz književno nasleđe, što samo po sebi nije greh, i uđe u tkivo već pomenutih dela, sa namerom da destruktuira i razbije harmoniju i ritam, osećanje i želju; da ugasi hiljadugodišnju luč književnosti svojim nekulturnim ispadima i rđavim ponašanjem. nadam se da će gospoda porotnici kazniti ovog bestidnog čoveka.”
Gledao sam u patos. Posle ovakvih gromopucatelnih reči, nisam verovao da će me staloženost i izuzetna pronicljivost mog advokata Martina Idna spasti.
“dame i gospodo, cenjeni člqanovi porote, želim da vam skrenem pažnju da dobro saslušate svedoke i optuženog, da ne donosite nikakve sudove a priori, jer bi to bilo sramotno za našu reputaciju. Moj klijent je nevin, a glavni akter, taj nečasni plebejac koji je i stvorio čitavu zavrzlamu nije niko drugi do gospodin Majer, poludeli lik iz jedne priče gospodina Rotara, koji se iskrao iz nje, i zbog tobože lošeg tretmana u samoj priči, kidnapovao mog klijenta i odveo ga u šetnju kroz književna dela, gde je on, a ne Rotar, počinio sve one ružne stvari o kojima je govorio gospodin Sorel. Hvala!”
Seo je i uhvatio me za ruku: “Biće sve u redu, videćeš.”
Tužilac je pozvao svog prvog svedoka.
“Molim gospodina Odiseja da izađe i svedoči.”
U sali nastaje aplauz. Izlazi Odisej i mrko me gleda.
“Dragi naš prijatelju, …”
“Molim gospodina Sorela da ne intimizira odnos sa svedokom,” kaže Martin Idn, okrećući se prema sudiji.
“Usvaja se.”
“Pa, dobro, de. Dakle, Odiseju, ispričajte nam potanko šta vam se dogodilo pošto ste nakon svojih dugogodišnjih lutanja konačno stigli kući.”
“Kao što je svima vama dobro poznato, po samom pristignuću na Itaku, čekalo me je veliko iznenađenje. Umesto očekivane slike, žena i sin zabrinuti sede za stolom i čekaju, ja nailazim na puno razvratnika koji se otimaju oko moje supruge. To sam sve preživeo mnoštvo puta, ali te noći se prvi put pojavio on.”
“Da li je ta osoba prisutna u sudnici i ako jeste, pokažite je prstom.”
Odisej, naravno, upire prstom u mene.
“Izvrsno! Šta vam je tada dotični gospodin rekao?”
“Istupio je iz pijane gomile, uhvatio me za ruku i tiho prozborio: Šta ti misliš, prijatelju, da je Penelopa samo sedela i kukala za tobom i da nije za ovih deset godina ni sa jednim od nas?”
“Kako ste odreagovali na to?”
“Raspalio sam mu šamar.”
“A on?”
“Ništa posebno. Samo se bedno nacerio i vratio u gomilu.”
“Kakve je to posledice imalo po vas?”
“Žestoko sam se posvađao sa ženom te večeri, nakon što sam, na opšte zaprpašćenje prisutnih, dokazao ko sam zaista.”
“Da li vam se ikada tako nešto dogodilo?”
“Nikada. Penelopa i ja smo skladno živeli. Ovaj čovek mi je sapvaću sobu pretvorio u pakao. Dvadeset i pet vekova me muči sumnja! Znate li, vi, šta to znači?”
“Hvala vam”, reče i okrenu se ka Idnu. “Svedok je vaš, kolega.”
Idn ustaje i prilazi Odiseju.
“Da li ste se umorili od tolikih putovanja?”
“Naravno da jesam. Lutao sam od nemila do nedraga.”
“Dakle, bili ste iscrpljene kada ste konačno doplovili do Itake.”
“Da.”
“To znači da niste baš pažljivo posmatrali okupljene prosce.”
“Naravno da nisam, a i zašto bih, pa te budale poznajem kao zlu paru.”
“Kako ste onda mogli sa sigurnošću da tvrdite da je nasrtljivac iz puste mase okupljenih prosaca baš moj klijent?”
“Molim, navođenje svedoka.”
“Odbija se. Nastavite!”
“E njega sam baš dobro osmotrio. Nema nikakve sumnje da je bio on.”
“A da li je istina ono što je nasrtljivac rekao?”
“Kakva drskost!” prodra se odisej i zamahnu rukom prema Martinu Idnu. Nasta opšta graja u sudnici. Kneht je uzalud lupao čekićem.
“Gospodo, mir, mir!”
Na kraju se graja slegla i suđenje je nastavljeno. Pozvali su Rome I juliju koji su ispričali kako sam, posle njihovog susreta na verandi, upao u Julijinu sobu i pokušao je silovati. Sve su to bile gnusne laži. Moj advokat je pokušavao na različite načine da utiče na porotnike, ali kako je vreme prolazilo sve sam više bio uveren da ću biti osuđen. Na kraju sam i sam dobio priliku da svedočim.
“Iznesite nam svoje viđenje.”
“U noći između 14. i 15. decembra probudila me je buka u spavaćoj sobi. Ustao sam i uključio svetlo. Video sam Majera kako sedi na sred sobe i pilji u mene. ’Znaš li ti da pisac nema prava da se tako ophodi sa svojim junacima. Izmislio si priču u kojoj si me doveo do ludila. Godinu dana sam proveo u sanatorijumu. Mučio se i nezasluženo patio. E, pa, prijatelju moj, ne može to tako. Ja hoću da budem junak neke herojske priče, da osvajam srca lepih gospi, da pobeđujem na megdanima, a ne da ludim!‘
Pa ispravićemo stvar, rekao sam, ubaciću te u neku herojsku novelu. Nije pristao. Želeo je da i ja proživim pakao. Uhvatio me je za ruku i poveo na put. Dok sam se razabrao gde se nalazim on je počinio sve gnusne stvari o kojima smo večeras čuli”.
U sali je bio muk. Porota se povukla na većanje. Ponudili su mi bajatu limunadu. Čekao sam. na kraju, kada je sve bilo gotovo i presuda izrečena, moj advokat mi je prišao i pružio jedno pisamce.
“Izvini, junak iz nekog dela, ma kakvo ono po formi bilo, vidi samo pisca, jer on je njegov tvorac, a pisac, opet, vidi samo junake. Isto je i kod čitaoca. Prnesi to svojoj braći”
Priča je preuzeta iz zbirke “Katalog čitalaca”, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo,1997. godine.