PRVA KNJIGA MIKE ANTIĆA
MIKA: Nije bilo ni jednog književnog susreta a da me deca nisu zapitala kada sam napisao svoju prvu pesmu. Ja svoju prvu pesmu nisam napisao nikad. Napisao sam tek drugu, a prvu sam prepisao od Desanke Masimović. Bilo je to u trećem razredu osnovne škole. Učili smo pesme napamet kao domaći zadatak. Ja sam tu Desankinu pesmu da bih je naučio napamet prepisao bezbroj puta. Povremeno sam menjao po koju reč. Na kraju sam pomislio kako je to moja pesma. Drugari to nisu primetili. Postao sam važan. Šepurio sam se neko vreme. A onda sam naleteo na učitelja. Bio je divan i blag čovek. Znao je da je moje delo mali plagijat. Nije me obrukao pred razredom već mi je diskretno dao do znanja da je to što sam učinio sramotno. Naučio me je, zapravo, šta znači stideti se pred samim sobom. Omrznuo sam tada poeziju i čitao samo priče i romane. I otkuda ja u pesnicima, pitate se. Prvo je mornarica delovala na mene, a potom i Oskar Davičo. On je bio moj prvi recenzent. Bilo je to zaista davno.
Beograd. Kolarac. Pedesete godine dvadesetog veka. Susret mladih pesnika Jugoslavije. Mnoštvo mladih ljudi se gura da uđe u salu. Mika je jedan među njima. Na vratima stoji nekoliko elegantno obučenih mladića. Oni su deo organizacionog odbora. Mika ih veselo pozdravlja.
MIKA: Evo me! Ja stigao!
MLADI PESNIK: Pa šta!
MIKA: Kako pa šta? Došao sam da čitam pesme!
DRUGI MLADI PESNIK: A ko je tebe uopšte zvao?
MIKA: Niko. Sam sam došao. Pročitao sam u novinama za ovo večeras. Ispunjavam sve uslove. Mlad sam, iz Jugoslavije sam i pišem pesme.
MLADI PESNIK: Polako. Da li si negde nešto štampao?
MIKA: Nisam, ali imam jedan rukopis spreman.
DRUGI MLADI PESNIK: To je dobro, ali prvo ćeš morati da slušaš. Prođi tamo i sedi ispred onog starijeg čoveka u publici.
MIKA: Hvala vam drugovi!
Uspeva da se probije i sedne gde su mu rekli. Na bini se pojavljuju prvi izvođači. Smenjuju se momci i devojke koji čitaju poeziju. Mika sluša sve sa uživanjem. Čovek iz njega stalno negoduje. Miku to čudi. Počinje da se osvrće i posmatra čoveka iza sebe.
ČOVEK: Kako ti sve ovo izgleda?
MIKA: Meni odlično. A, vama, vidim ništa nije po volji.
ČOVEK: Vidiš onog tamo u ćošku što sedi. Čitao je pesme treći po redu.
MIKA: Da vidim ga.
ČOVEK: E, druže moj, on će jedini iz ove grupe postati pravi pesnik. Kada budeš izlazio iz Kolarca upoznaj se sa njim. To ti je moj savet.
MIKA: Hoću, svakako. Meni su svi danas bili sjajni.
ČOVEK: Šta to tako važno držiš u ruci?
MIKA: Ah, ništa. Ovo je moja zbirka pesama. Hteo sam večeras da nešto pročitam, ali mi organizatori nisu dali. Rekli su da mogu samo da slušam.
ČOVEK: Daj mi da vidim to.
MIKA: Ma to ja onako. Sada kada sam čuo sve njih, mislim da nisam baš talentovan.
ČOVEK: Ma ne budali. Niko se nije rodio kao suvi genije. Napiši na poleđini svoju adresu. Probaću da nešto učinim sa rukopisom.
Mika mu predaje svesku. Čovek je uzima i izlazi is sale. Mika ustaje i kreće za njim. Sudara se u hodniku sa mladim pesnikom za koga mu je čovek rekao da će jedini postati pesnik.
MIKA: Izvini, druže! Dao sam onom čoveku svoju zbirku pesama, a ne pitah ga ni kako se zove ni gde stanuje niti čime se bavi. Nemam kopije, dao sam mu original. Mladi pesnik pogleda u pravcu čoveka koje sa na izlaznim vratima pozdravljao sa jednom ženom.
MLADI PESNIK: Ne brini za rukopis. On je u sigurnim rukama.
MIKA: Ti poznaješ tog čoveka?
MLADI PESNIK: Naravno, pa to je Oskar Davičo. Imaš li cigaru?
MIKA: Oskar Davičo! Ko bi rekao. Niko mi neće verovati da mi je on uzeo rukopis.
MLADI PESNIK: Ako mu se dopadne, imaš obezbeđeno štampanje. A sada, ajd u zdravlje!
MIKA: Čekaj, kako ti je ime?
MLADI PESNIK: Stevan Raičković