Praznični esej
Al se nekad dobro slavilo, baš!
Još jedna godina je ostala za našim leđima. Niti kuda da kreneš niti kuda da se deneš. I čini nam se da nam se opet pamet pomera, da nam život ide ko zna kuda. Možda se i veliki Crnjanski tako osećao kada je zabeležio ove misli: „Ja onda u lađi, kojom se vraćam iz Pančeva, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno i kako nas je pregazilo”.
Ono što nam preostaje, u maglovita zimska jutra i večeri, jesu uspomene na neka prošla vremena.
Između dva svetska rata, otmenije društvo odlazilo je u hotel „Trubač” na bal. Te godine pamte se i kao „lude dvadesete”. Bio je to spektakl gospodskih manira i austrougarske uštogljenosti. Dame i gospoda plesali su na taktove Štrausovih valcera dok su mladi oficiri stiskali šake gospođica koje su crvenele u licu od punča i skrivenih, bezobraznih želja. Na balovima i proslavama najomiljenije i najdominatnije žene bile su Beba Srdanović i Ljubica Radulović, a najlepše dve mlade pančevačke Jevrejke: Eri Vaštajn i Neli Abraham.
Nisu svi ni onda bili vični plesu. Debeli sladokusci gušili su se u vrućem paprikašu, a obilate zalogaje zalivali su hladnim špricerima. Pričane su anegdote i vicevi, smejalo se i šalilo.
Ta vesela bratija preselila se u neko nebesko Pančevo. I pomno prati kako mi ovde životarimo. Ali i mi ćemo ponovo uzleteti, onako šeretski, laloški, samo da nam odobre sredstva iz daleke Evrope.
Vreme posle Drugog svetskog rata bilo je oskudno. Beda i nemaština pritisli su sve slojeve društva. Slavilo se umereno. Tek sredinom pedesetih dolazi do otopljavanja i velikog duhovnog oslobađanja. Kafane i restorani pune se veselim ljudima. Pucaju prangije i ukus američkog načina života počinje da pristiže i u naš grad. Nova 1954. godina ostaće upamćena po mladoj, lepoj devojci koja je prva u gradu obukla najlon čarape sa šavom. Pristižu prve ploče, farmerke i kućni aparati iz zemlje preko Atlantika. Nasmejane domaćice okružene mnoštvom električnih aparata u svojoj kuhinji i „sav taj džez” postaju naš san, koliko i američki.
Onda su lagano nastupile godine blagostanja i sigurnosti. Kako zaboraviti one sjajne dočeke u restoranu „Park” s „Kicošima”, kada se lumpovalo i pevalo, šarmantno opijalo, bekrijalo do sitnih jutarnjih sati, a onda sve ponavljalo, natenane. Bećari su osvanjivali u kafani „Evropa” uz gitaru, ciku i vrisku uzavrelih žena. Šezdesetih su u Studentskom svirali orkestri, od pet do osam za gimnazijalce, a potom za studente i ostalo građanstvo. Pio se ajer konjak, kokta, nosile su se Elvis frizure i kibicovalo kao u transu.
Ko nije bio spreman za izlazak, slavio je kod kuće, s prijateljima, rođacima i komšijama. Trpeza je bila bogata i nije se plaćala na odloženo, niti se dizao kredit za prase. Domaćice su iznosile na astal pihtije kao hladno predjelo, a potom teleću čorbu i goveđu supu od plećke s dugim rezancima. Zatim je donošen vruć perkelt s lovačkim knedlama. Neko je preferirao sarmu, brižno uvijanu i negovanu poput novorođenčeta. Onda – lagani „predah” uz pitu s mesom i slanu tortu. Točilo se domaće, panonsko vino, berba lanjska, u kome se javio prvi cik doteran medom livadskim. I, lagano se prelazilo na novembarskog fazana nadevenog slaninom i dimljenom šunkom, lorberom i zrnima bibera. Uz to je serviran preliv zvani „damski inat”. Između dva zalogaja iskrsavale su poslastice: doboš, kan-kan i baron torta, srneća leđa, carski kuglof i rezanci s makom. Bermetom je bio propraćen svaki komad slatkiša. Pevane su razdrljene stare pesme, teran je inat i lajalo se na zvezde.
Neki su gledali televizijski program. Posle vesti u pola osam i velikog trijumfa socijalističkog naroda u borbi za svetlu budućnost, prikazivan je novogodišnji šou-program i to na svega dva kanala. „Sedmorica mladih”, Tereza Kesovija, Oliver Dragojević, Miki Jevremović, ili Leo Martin i pesma „Odiseja”, svi ti zvuci popularne muzike širili su se etrom i milovali uši blago pripitih gostiju i domaćina. Neko se osećao „više narodski”, pa je čekao Hanku Paldum, Usniju Redžepovu, Cuneta Gojkovića ili Tozovca. Te emisije bile su kvalitetne, s određenim smislom, s gospodom glumcima, s pevačima od istine i sa stilom. Kada bi se atmosfera usijala, razmeštane su stolice, pomerani stolovi i počinjala bi vesela igra, uz čuvenu pesmu „Od Vardara pa do Triglava”. Posle premijernog filma, društvo bi se razilazilo niz snegom zavejane ulice.
A još ranije, pre komunističke Jugoslavije, kada novogodišnja buka utihne, u Pančevu su se mogli čuti praporci: veselo oslikane saonice prelazile su zaleđeni Tamiš i donosile veliki badnjak. Slavio se Hristov rođendan! Upregnuti paradni konji, na kojima su se vijorile kićanke u tri boje i zveckali zvončići, frktali su i izbacivali iz svojih širom otvorenih nozdrva paru. Bila je to velika svetkovina. Veselje. Radost. Gradonačelnik je imao svoje saonice kojima se vozio po gradu, baš kao i svi drugi viđeniji Pančevci. Najlepše sanke imali su čika Zaka Flora, Aca Živojnov, Vlajko Marin-Čičin i beležnik Popov. Ulicama i drumovima zveckali su praporci i šljaštili niklovani oglavi i serasani. Blagdani su bili ispunjeni lepim osećanjima, vedrinom, smehom i ljubavlju.
I danas na Badnji dan možete čuti praporce. Dovoljno je da spustite glavu na meki jastuk uspomena i usnite. Biće lekovito, videćete.
Nemojte nikako klonuti, sneveseljeno. Prestanite s jadikovkama i žalbama na vrednost dinara, cene, penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade i stare. Ne kidajte sopstvenu dušu na froncle. Nije red i običaj, nije hrišćanski. Nego sve brige potrpajte u levi džep, natočite vina u pehar, razdrljite prsluk i pite.
Ja ovu zdravicu plaćam!