Poslednja noć na Levantu (odlomak)
Sada sam bar siguran. Živim da bih se divio jednoj ili dvema neizgovorenim rečima. Onim koje mogu da naslutim sat pre sumraka i koje bi trebalo da kažu uplašeno oko srne koja lupka papkom između dva usnula drveta. Neko mi je jednom u šali rekao da sam pogrešio stoleće. To može biti tačno. Sada je, međutim, potpuno nebitno u kom se vremenu protežu moje misli. Sa uskog prozora jedne od carigradskih kula posmatram kretanje neprijateljskih trupa. Ponovo postavljen na stražu, sa izgužvanim krpama na mestu uboda strele. Čini mi se da sam onemoćao, da su doveli pogrešnog čoveka da brani grad. Pipam se po licu. Odoše moje usne koje htedoše da dotaknu toliko drugih usana. Odoše moje oči da više ne vide ružno, krvavo zbitije pred zidinama grada. Ode moje čelo, u plamenu jeretičkih misli. Ode moj potiljak pod teretom gvozdene kape. Ode, sve ode, nestade u pomrčini noći. Ostade samo skelet sa parčetom crne džigerice kao peščani sat na umoru i zlatni zub koji prkosi suncu. Nikad se više neće vratiti pravi delovi mene. Bolje da se pretvorim u drvo ili da naselim lobanju slepim lešinarima kako više ne bih bio sam.
U daljini vidim kako se miču gvozdene životinje. Tamo daleko ispred nas češka se usamljeno drvo i ljušti sa sebe kožu od mahovine. Tamo daleko je ostrvo što je prokuvalo poput jajeta u kipućoj vodi da bi sebi pribavilo žensko ime. Tamo daleko je onaj zatočeni beskraj. Ovde ništa ne postoji! Ni tuga, ni uzdah, ni bes ovih ranjenih boraca. Ovde je svako od nas već mrtav toliko puta u ovih petnaest vekova da više i ne znamo šta da radimo do da umremo smrću koja ubija.
Da li će mi budućnost oprostiti za nejasne hijeroglife ispisane po devičanskoj hartiji? Neisplakan bol večnog deteta pod rebrima mi klija. Samoubilački se plašim samoće i sebe. Zar ovi ljudi oko mene ne shvataju koliko me je pesma razorila? Mnogo više nego jedna strela zabodena u mišicu, mnogo više nego udar buzdovana posred čela. Ipak, razotkrivajući se svetu, zadnji kapak zatvaram na duši. Sa jednim drugim sobom pokušavam da živim u mislima. Od odvratnosti ili sreće samo crveno platno zastave leprša u modrom vidiku. Polako zaboravljam mršave ljubavi, dok izdišu sati čežnje i sati požude. Bolne moje noći popijenih zvezda u ugljenoj amfori mraka padaju prekasno pod noge. U oproštajnim pozdravima ostaće otisci mrtvih školjki na rukama prijatelja kada pođem životu da zaturim trag. I noć poslednje krvne bure zdrobiće hridi moje pameti. A potom? Izroniće iz vode mesec kao zlatan pauk i tropski san. I ni jedno slovo iz mog imena neće biti uklesano na mermernoj ploči. Izgubiće mi se svaki trag među hiljadama telesina naslaganih na kamare.
O moji mali, dobri ljudi! Svi koji oko mene budno čekate rasplet velike tragedije jer su vas na ove zidine silom dovukli. Vi što imate oči kao žute kornjačine kore. Čemu taj strah, čemu bojazan kada stižu oslobodioci da nam prekrate muke ovog dobrovoljnog tamnovanja u umrlom gradu. Pogledajte kako putuju u beskonačnost trome ravničarske reke, kako za kopitama ostaju drumovi. Putuju misionari, Božiji apostoli, putuju zavijeni u magličasto veče. I nikad, o, nikad više se neće ponoviti ova istorija. Kad letnje kiše speru s dlanova srebrnu prašinu uspomena, prestaće i poslednji let deteta ka srcu tek probuđenog kestenovog cveta.
Proći ću kroz ovaj boj neprimećen kao senka visokog oblaka. U dahu mrke zemlje pomešane s bistrim vazduhom, u svetlosti što se rasprskava između čempresovih stabala, u sitnoj, ritmičkoj igri zalelujane devojke pronalazim tajne putokaze ka Severu, ka utočištu i svetilištu.
Čovek bez oslonca, u bekstvo oblikovan, čovek pretvoren u svoj jauk, izubijan i smanjen, čovek bez oružja, prezirom oficira odlikovan, trči preko ravnice i sapliće se. Suviše lak, suviše zadihan, suviše stanjen, povija se pod naletom vetra u kome pliva crno sunce. Gonioci su mu sve bliže i on se osvrće. Nema lica, nema ni očiju. Spržena koža ljušti se lagano. Čovek sve sporije trči i počinje da plače. Iz peska niče grad i sviraju zurle. Čovek se sklonio u mene. Svi su se strahovi sabrali u vrzino kolo moje duše. Sva moja unutrašnjost peva kristalnom belinom višeg života. A ono što mi nude nije pero nego mač. Guraju me u talas boraca što kidišu na razjarene Turke. Odupreću se silinom misli. Oteći ću niz krvotok zveri proburažene na izvoru.
Sve si sanjao, Vasilise. Ti, poslednja skitnice sa maskom mraka na bledom licu. Svi tvoji napori i lutanja u potrazi za ljubavlju izjalovili su se. Upamti da je beda i gorčina života najbolja nenapisana knjiga. Crninom nostalgije zalud šaraš po mlečnom putu stihove duše kad u jedrila južni vetar udara i provlači se kroz tamničke kapije kao najodvratniji pijanac. Svet je zaražen opakom bolešću neverice. Niko više nema obzira za drugo ljudsko biće. Preostale su samo krhotine časti, preostala je zarđala gvožđurija napuštene etike za koju se grčevito hvatamo u nadi da će nas, makar te usamljene čestice, umeti da povrate iz tragičnog osmeha slepca što bolešljivo drhti ispod raspevanih baklji pred krčmama u predgrađu. Posvuda srećem srca koja kao pobesnela pseta mučki iz senke ujedaju. Prolaze uzalud potrošeni dani kroz odrede opranog veša na konopcima razapetim između zidova kuća u tesnim ulicama. Eto, posrćem pred utvarom čiste mladosti koja se pretvara u nakostrešenu mačku. Mora da sam se ludački opio kada sam potrošio i pigment iz sopstvenih očiju. Nisam željan hvale niti tople supe sa carske trpeze, ne želim više da gledam plitke sprudove ratničkih duša. Svirepo pljujem na pokret sečiva u pravcu golog vrata. Lenger u mozak! Jarbol crni iz mojih grudi viri. Sit svega mogu samo da se srušim kao posle gozbe pijanih predaka. Teturajući se gradovima i vremenom pozdraviću svaku zoru što bedu zakiva u oblake kao u stari gong. Rođen u smutnom vremenu, kada se o ljubavi razgovara s nožem u ruci, pozdraviću razdragano svako cvetanje zanesenih očiju u bokore nežnih reči. Da li će ikada iko sići u dno moje duše da proveri koliko je grozno živeti u ovim samotnim ritovima sa gustim i poleglim maglama kao pokrovom? Lutajući čovek, ubijen od sporog venenja daleke rodne gore na ramenu, ne zna šta da misli i sniva, kad mu umorne oči padnu na otvorene gradske prozore. Tako mi Hrista, umreću nezadovoljan. Postaću nem kao plavi most na sivom laktu brega.
U meni, građanski je rat. Moja narandža ne voli moja kolena. Moj vodopad prezire moj skelet, treba da izaberem između srca i vojničkog džaka u kome hrče probodeno ostrvo, knjige istorije, životopisi svetaca, i glave pune obešenih uspomena. Reč se rastače u sluzokoži. Ovde počiva ogromno drvo koje je vekovima kralo moje misli. Ovde počiva čitav okean kome sam se trudio da utolim žeđ. Plašim se da me prsti ne izdaju i pobegnu netragom pa da pogreb lažnih reči prođe bez cveća, bez zaveštanja, bez ičijeg samoubistva. Suvim se suzama hranim. Gorak kao potočara i njena pronicljivost željno iščekujem trenutak da mogu prestati gospodariti sobom. Nastupio je momenat kada je neophodno da se založi duh i potpiše pergament.
Ukrcao sam se na jedrenjak koji juri sve do postojbine nagih ptica. Lepršavi drum kao mrlja na dnu stranice ima izgled beskraja. Svetluca more pitomije od golubice na ramenu antičke statue. Puzavice se uspinju nebu kao duboki ožiljci. Na kraju bedema, tvrđava se stresa svojih hiljadu kormorana. Bezdušni pesak je zaseo na pamćenje. Koliko se ovakvih gradova u šumi obesilo? Otvara se kapija-mesožder. Jezero je oprostilo počinjene grehove čovečanstva.
Sakrio sam se ispod bolničke postelje, među mrtvom obućom, napuštenim kamenjem, uplašenim biljem. Lebdim ne usuđujući se da živim u stvarnosti zlokobnih baruština što huče i bruje u mraku. Znam da će okean na kraju pesme pustiti iz svoje narasle bubuljice krdo uplašenih konja kako bi ispraznio utrobu procvetalu kao breskva. Oblačim košulju od zelenih mrava, dok mi telo postaje reka. Neko prolazi mojom lobanjom. Neko će se udaviti u mojoj aorti. Neko ko će zasaditi izgorelu ružu u mojim grudima. Hiljadu ljudi je odabralo da im moja duša bude dom. Postao sam pas koji glođe stare snove. Ko se još usuđuje da izabere sebe za trajno mesto boravka? Ko još guta mlade gazele umesto pokislih jorgovana. Da bismo bili mi, izgubismo pravo da znamo ko smo. Ljudski rod je večno prognan iz ljudskog roda. Toliko smo porozni da nam je blistavi horizont prolazio kroz bela grla. Toliko ćutljivi da nismo u stanju da izgovorimo najjednostavnije reči. Toliko sleđeni da smo poneli štapove za dušu kako ne bi nemoćna posrnula. Toliko usamljeni da nam se glava sama otkotrljala niz padinu. O, sramoto, o, časti, već smo samo zemlja uspavana kao dremljivi bivo između dve večnosti. Koliko je potrebno poneti kotarica sa plodovima čoveka? Kome pokloniti kao nagradu naša sećanja koja se prosipaju iz odviše praznih srca? Pogled je uvek samo stvar razjapljene čeljusti. Moram da do kraja uprljam dušu, kao što prljamo travu, isuviše čistu postelju. Živim u gradu u kome je nemoguće živeti. Uho se iz čiste pakosti posadi tamo gde bi trebalo da boravi čelo, pa onda optužuje, optužuje. Moje lice je postalo čisto nadahnuće zločina.
U svakom biću neko drugo biće niče. U svakoj duši pronalazim izdanak nove duše. Ne tvrdim da postojim. Ja sam oko bez zenica, pluća bez bronhija, srce iz koga ističu poslednje kapi suve krvi. I ništa više ne ostaje za mnom, osim nepovezanih reči koje prljaju tišinu.