PEŠČARA MOG DETINJSTVA
Najveća peščara u Evropi, proteže se na oko tri stotine pedeset hiljada kvadratnih kilometara duž čudesno plodnog tla Južnog Banata. Bujan eko-sistem, sa raznovrsnom florom i faunom, gotovo da je identičan onom na planini Zlatibor. Stoga su se kolonisti, nakon Drugog svetskog rata, baš iz područja ove planine, zadržali u ovom delu Banata, odnosno trajno tu nastanili. Sve ih je neodoljivo podsećalo na rodni kraj. Tada je Deliblatska peščara bila već podosta pošumljena, obilovala je bagremovim i četinarskim šumama.
Ali nije oduvek bilo tako. Sve do početka devetnaestog veka, košava je kovitlala pesak i stvarala džinovske dine. Čitav predeo nalikovao je Sahari. Onda je, prema jednoj legendi, carici Mariji Tereziji vetar doneo nekoliko zrnca peska i ubacio ih u njenu toplu supu. Ona je osetila kako joj pod zubima nešto krcka i zapitala dvorskog kuvara odakle u hrani zrnca peska. Tada su joj ukazali na veliki problem Južnog Banata, dugu nepreglednu pustinju sa koje vetrovi nanose pesak po okolnim njivama, putevima, kućama, trgovačkim karavanima i gradovima. Energična i odrešita, kakva je carica bila, naredila je da se ovaj problem reši pošumljavanjem. I tako bi. Za ovaj posao monarhija je odredila direktora šumskih gazdinstava Franca Bahofena koji je izjahao iz Temišvara i uputio se ka Deliblatskoj peščari sa četom zatvorenika iz Arada koji su dobili zadatak da zasade drveće. Nakon toga, pesak više nije leteo Banatom i stvorena je božanstvena oaza.
Od malena sam sa roditeljima navraćao u Deliblatsku peščaru. To je jedno od najomiljenijih izletišta Pančevaca. Na svega četrdesetak kilometara od gradske buke i vreve, proteže se gotovo netaknuta priroda. A odlazak na izlet tada, a i sada, podrazumevao je konzumaciju raznovrsnih jela i pića. Taj čin je, zapravo, bio pravi mali praznik hedonizma. Bilo je nekoliko punktova u Deliblatskoj peščari gde se dobro jelo, a i pilo, baš.
Pre svega, to je Devojački bunar. Najpoznatije vikend naselje Pančevaca. Kada vas put dovede iz pravca Vladimirovca na malu raskrsnicu, gde se ukrštaju asfaltni i peščani putevi, znate da ste stigli na pravo mesto. Kuda god da krenete, bilo levo, bilo desno ili produžite pravo, nećete pogrešiti. Stižete na pravo odredište. Vazduh je čist, pomalo oštar, nalik planinskom, vegetacija bujna, miris borova rasteže nosnice i čovek se odmah nekako razneži i opusti. Od količine raznovrsnog bilja i blagog vetra koji njiše krošnje drveća, od pogleda na peščane dine, presvučene finim travnatim tepisima, obuzima vas nostalgija, gotovo seta za nekim davnim vremenima spokoja. Krećete se lagano, bosi gazite po pesku. Kakva milina. Ne zadugo, jer ovde brzo ožednite i ogladnite. A onda pravac zborno mesto: Likovna kolonija.
Bio mi je oduvek čudesan taj slikarski, odnosno umetnički svet. Imao je svoja pravila, svoj jezik, svoje navike i slavlja. U Likovnoj koloniji “Deliblatski pesak” gostovali najpoznatiji slikari stare Jugoslavije. To je najstarija manifestacija grada Pančeva koja u kontinuitetu traje preko pola veka. Smeštena u planinskoj kući na vrhu manjeg brega, okružena šumom i šikarom sa svih strana, Likovna kolonija je bila pravi mali umetnički zabran. Ovaj objekat, skladnog arhitektonskog rešenja, podignut je za potrebe načelnika tadašnje Udbe Leke Rankovića. Gradili su ga politički zatvorenici, baš kao što su u prošlosti peščaru pošumnjavali robijaši iz Arada. On je tu dolazio da lovi, igra karte i provodi se sa kolegama i prijateljima, najvišim predstavnicima političke nomenklature Titove Jugoslavije. To nije dugo potrajalo, pošto je najpoznatiji srpski policajac dopao u Brozovu nemilost i sve privilegije su mu oduzete. Kuća je ostala prazna sve dok je nisu naselili umetnici.
Na ideju da okupe grupu od tridesetak poznatih slikara iz čitave zemlje koji bi boravili pola meseca u Deliblatskoj peščari i slikali, dolaze dva čoveka: Stojan Boškov, tadašnji vrlo agilni i sposobni partijski funkcioner i Mile Đorđević, slikar.
Od samog početka u koloniji je osim slikara uvek bilo glumaca, književnika, muzičara, vajara i mnogobrojnih poklonika umetnosti koji bi svraćali da vide stvaranje slika uživo, da osete neponovljivu atmosferu druženja i zabava koje su priređivane u smiraj dana i tokom toplih julskih noći. Tada bi čuveni pančevački slikar i obešenjak Mile Đorđević preuzimao ulogu boga Dionisa i svojim kulinarskim specijalitetima i vrhunskom lucidnošću, dovodio slikare i sve prisutne do neverovatne hedonističke ekstaze. To su bile razne kulinarske đakonije i pikanterije, od gurmanski pripremljene divljači do mediteranskih specijaliteta od ribe. Razni gulaši, paprikaši, pasulji u kotliću, neponovljive riblje čorbe, papci u saftu, pohovani škembići, sočne kolenice na podvarku. Sve se zalivalo Banatskim rizlingom, čisto točenim ili kao špricer, potom oporim, suvim crvenim vinima ili pivom. Na točilici za pivo stajao je natpis, vrhunac humora nekog od slikara kozera: “Zabranjeno je intravenozno točenje”.
Dok se ispred planinske kuće razgorevala velika logorska vatra, Mile bi obletao oko gostiju kolonije, nudio im ukusna jela i rashlađeno piće. Potom bi se zapevalo uz gitaru i veselilo do duboko u noć. A nad glavama veselih umetnika prostiralo se zvezdano nebo, kristalno jasno i božanstveno kakvo samo može da se vidi u Deliblatskoj peščari.
Kada svane novi dan, slikari bi još mamurni od alkohola, jake hrane, pesme, cike i vike, kretali sa platnom pod miškom i slikarskim priborom u ruci da pronalaze magična mesta u peščari koja bi potom ovekovečili na svojim slikama. I tu su se sudarali najzanimljiviji koloriti, tu se stvarao vrhunski pastel, neodoljiv akvarel, intenzivna i ekspresivna ulja na platnu, magični crteži i nastajale nenadmašne karikatrure samih umetnika, laganim ali preciznim pokretima olovkom koje je činio majstor Dragoslav Kanjevc – Kanja.
A kada slikari i svi drugi ljubitelji peščare ogladne nakon napornog kreativnog rada ili šetnje po dinama, kreće se ka vikendicama na ručak. Mnogobrojni poznati i nepoznati Pančevci imaju svoje kućice u peščari. One mogu biti veće ili manje, luksuzne ili skromne, sa bazenom ili bez njega, ali jedna od najpoznatijih je sigurno vikendica moga kuma, koji me je kao dete krstio, glumca Miroslava Žužića Žuleta. Nebrojeno puta sam bio kod njega u tom ušuškanom peščarskom raju. Kao što je Likovna kolonija “Deliblatski pesak” stecište umetnika, ali samo tokom jula meseca, Žuletova vikendica je otvorena za sve ljude dobre volje tokom čitavog leta. On i njegova supruga akademski slikar Nada Onjin Žužić uvek su raspoloženi da ugoste putnike namernike, izletnike, komšije iz kraja, kolege, dakle svakog ko zabasa putem do njihove kućice u prirodi. Moj otac i moj kum su bili glumački tandem preko četrdeset godina. Druži li su se i radili zajedno, igrajući predstave diljem čitave Jugoslavije, a kada su došli u pozne godine, pisali su monografije. Mnoga leta su provodili u peščari. Moj otac je voleo prirodu kao i Žule. Ali su obojica voleli društvo, dobru i ukusnu hranu, piće i preferans. I zato je zeleni venjak ispred Žuletove vikendice bio uvek ispunjen ljudima. Moj otac je kuvao jela koja se kušaju kašikom dok je kum usavršio jela sa roštilja. Onda bi svratili dramski pisac Miloš Nikolić i profesor muzičkog obrazovanja i nekadašnji direktor muzičke škole “Đura Jakšič” u penziji Petar Pavlov i zabava je bila potpuna. U Pančevu nije bilo lucidnijeg čoveka od Miloša Nikolića. Njegov vrcav humor, otopljavao je i najtvrđa srca. On je autor nesvakidašnje maksime koja se nalazi na vrhu Žuletovog venjka: “Pre i posle jela, treba dobro jesti!” A Perina muziciranja na gitari, iznuđivala su da svi prisutni spontano zapevaju. Kadkada samo cigarete, vino i preferans, a kadkada slavlja do jutra, uz delikatesne poslastice koje bi spremala moja supruga Dunja.
Mnogi pamte i Deliblatsku peščaru po Prvomajskim urancima i kulturno-umetničkim programima koji su se odvijali na bini u samom srcu Devojačkog bunara. Sada je to samo deo prošlosti, barem ti programi za Prvi maj, i sve što je preostalo od tekovina socijalističke revolucije je priprema roštilja i napijanje.
Jedne godine program je bio zamišljen vrlo ambiciozno. Bila je to velika priredba čak sa dva duga vojnička šatora. Na glavnoj bini su se smenjivali folklorni ansambli, tamburaši, glumci, recitatori i političari sa prigodnim govorima. Pod šatorima se kusao gulaš i pilo vino. Goste je zabavljala i probrana ciganska banda. Svirali su, sve je praštalo. Došao je na kraju red i na pesnike da pročitaju po koji stih. Te godine je među prisutnima bio i čuveni vojvođanski poeta Miroslav Antić. Međutim, gasna ciganska muzika ometala je kazivanje poezije sa bine. Organizatori su bili nemoćni. Nekoliko puta su ulazili pod šator i zahtevali od Cigana da se stišaju ali oni ih nisu fermali. Lokalni partijski funkcioner iz Alibunara se raspištoljio i nije dao da muzika utihne. Mahao je rukama i urlao. Onda su se organizatori požalili Miki. On je sišao s bine, ušao pod šator i viknuo muzičarima: “Dobro, bre, braćo, mogu li ja nešto da kažem danas i zaradim honorar?” Cigani su se odmah stišali. “Dobro, brat Miko, nemoj se ljutiš. Će stanemo, kako nećemo, ako ti to kažeš”. Bio je njihov kralj. Kada god i gde god bi se pojavio, Cigani bi samo njega slušali i samo njemu svirali. Kada je video šta se zbiva, lokalni političar je đipio sa stolice, ali tako naglo, da se odmah i preturio na glavu od težine alkohola. I više se nije javljao za reč.
Polako pada mrak nad Deliblatskom peščarom. Životinjski svet se stišava i traži mesto za počinak. Na zapadnoj strani horizonta, po nebu se vide tragovi ružičaste svetlosti, poslednji pramenovi sunca koje se više ne vidi jer je zaronilo u polja pšenice. Blagi povetarac struji kroz borove iglice i stvara poseban huk. U daljini sova oglašava svoje prisustvo. Iako je dan bio topao, noć odiše svežinom, baš kao što je to pravilo u pustinji. Na trenutak zaboraviš gde se nalaziš, da je ovo Banat, da je ovo velika vojvođanska ravnica. I sve ti deluje u prvi mah bezoblično i prizemasto, sve što god pogledaš podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ovo dno nekada silnog Panonskog mora, poprište je mnogih bitnih istorijskih događaja, od vremena seobe naroda, preko turskih osvajanja pa do velikih bitaka u skorašnjim ratovima. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno gazile vojske i natapale krvlju. Ipak, sve prođe i sve staze i predele, sve junake i dušmane, prekriju trave i pesak sa dina.
I sada, kada zažmurim, mogu da vidim te trenutke iz detinjstva živo, kao da su otkinuti od jučerašnjeg vremena, a ne od davnine, i sve te ljude, od kojih mnogi više nisu među živima, kako tumaraju peščarskim krajolikom. I sve mi te slike danas imaju duboko značenje. Ta peščara koja nestaje iz bosih dečjih nogu.