Odjeci u magli
Magloviti dani učinili su da se u meni rasplamsa praznina. Počela je da se širi rapidno i parališe svaki moj misaoni uzlet. Setio sam se starog osobenjaka Gistava Flobera i njegove borbe sa fobijom da će sve naredne rečenice koje bude ispisao biti toliko loše da će ga neminovno kompromitovati na najstrašniji način. U tim momentima, ne samo da mu se svako novo pisanje činilo izlišnim, već je smatrao da i ono što je do tad stvorio bilo nedostojno pomena. Taj čudesni strah od zaglupljivanja u modernom svetu držao je stilskog perfekcionistu daleko od Pariza i bučnih salona. Sakriven u Ruanu, na malom majuru, borio se gorostas francuske književnosti, baš kao i grof Tolstoj na drugom kraju Evrope, sa demonima stvaralaštva i teskobom nastalom usled monotone i osiromašene stvarnosti industrijskog doba, grčevito tražeći smisao u onome što su činili.
Ovi rafinirani duhovi predosetili su i spoznali poguban učinak siromaštva u svim modernim demokratijama koji dostiže vrhunac u asolutnoj demokratiji gde ljudi, naprosto, postaju osiromašeni za sam život, bez obzira kolikim novcem raspolažu. Zajednica sve više biva neljudska bez i trunke volje da se odazove bilo kom obliku herojskog delanja. Posvuda se sluša samo glas osrednjosti, a rukuje jedino na neosetljiv i brutalan način. Društvo čine zastrašeni pojedinci koji neprestano pokušacvaju da se zaštite od strahova koje sami indukuju. To je vreme duboke krize.
O ovom fenomenu piše i D. H. Lorens u svojoj poslednjoj knjizi „Apokalipsa“. Na jednom mestu kaže: „Opet osećamo iznenada čežnju za starim paganskim svetom, daleko od Jovanovog doba, iznenada osećamo žudnju da budemo oslobođeni tog beznačanog, ličnog, koprcavo-slabašnog života i da se vratimo u davni svet kada se ljudi nisu „plašili“. Mi bismo da budemo oslobođeni našeg malenog i tesnog automatskog univerzuma, da se vratimo velikom živom kosmosu „neprosvećenih“ pagana“.
D. H. Lorens smatra da je pisac završnih stranica Biblije, tog uzbudljivog ali i zastrašujućeg krešenda sveopšte propasti, odnosno sam apostol Jovan sa Patmosa bez trunke jevanđeoskog duha u sebi. Posebno u drugom delu „Otkrovenja“ ili „Apokalipse“ sve vrca, kako to tumači engleski pisac, od „goruće mržnje i požude za propašću sveta“. Na svakoj stranici iskrsava „volja za moć“, odnosno „uvek naslovi moći, nikada naslovi ljubavi“. Nije li to doba sveopšteg nihilizma i doba velikih mrzitelja života? Tokom Drugog svetskog rata oni vode glavnu reč i ruše sve pred sobom. Danas gospodari sveta to čine malo suptilnije, ali sa prilično smrtonosnim efektom.
Još jedan veliki evropski mislilac i mag dvadesetog veka bavio se intenzivno temom krize i apokalipse. Moram priznati da sam uvek pomalo postiđen kada završim čitanje dela Bele Hamvaša. Retki su mudraci u istoriji čovečanstva koji su bez ostatka živeli svoje ideje. Ako izuzmemo velike učitelje kao što su bili Buda, Konfučije, Sokrat i Isus, koji su došli sa ruba zlatnog doba, još uvek umiveni svetim znanjem i nedvosmisleno upućeni u tajnu univerzalnog i beskonačnog bivstva, ne bismo mogli baš pronaći mnoštvo onih koji su u modernom dobu uspostavili saglasnost između životne pozicije i ličnog stava. Reki su duhovi poput Getea, Berđajeva, Siorana, Hesea i Kropotkina. Obično sve dobre namere raspršuju se pred naletom surove realnosti ili trenutka kada čovek treba u svakondnevnom okruženju da ovaploti idealne postavke drevne baštine.
U zbirci eseja „Silentium“ Hamvaš iznosi poziciju junaka hebrejske baštine Enoha Matatrona koji je bio nadomak Boga, čuo njegov glas kao Mojsije, spoznao večitu istinu, a potom postao zatočenik apokaliptičnog sveta. Usred antihristovog bezličnog carstva ostaje nepokolebljiv u veri i ljubavi prema Bogu. Svaka akcija bila pi poraz i vodila bi ka mržnji i osveti. Stoga Enoh živi među prokletima ali nikada ne napušta svez sa Gospodom.
Hamvaš smatra da je naše doba, doba skandala. Prevara je dopuštena i neprada ostaje bez odmazde. Drevna učenja služe samo kao teme za dokono ćeretanje, a ne kao temelji za izgradnju bića. Nastupila je sveopšta pokvarenost života. Autentična individua, odnosno genijalni stvaralac postaje opozicija. Današnji „uspešni“ ljudi mahom su bezlični, beskrvni i beskarakterni. Vođeni instinktima, tom svojevrsnom degenerisanom inteligencijom, oni grade meterijalne svetove koje potom uništavaju. Zapravo, neprestano se okreću u začaranom krugu korupcije, obmane, manipulacije, želje i patnje. Vreme provedeno u toj đavolskoj vrtešci pretvoriđe se, pre ili kasnije, u veliko ništa, smatra Hamvaš.
„Moć kraljeva zasnovana je na razumu i na ludilu naroda, a mnogo više na ludilu naroda. Najveća i najvažnija stvar na svetu za temelj ima slabost. I taj temelj je zadivljujuće siguran, jer nema ničeg sigurnijeg od slabosti naroda. Ono što je zasnovano samo na razumu, nije dobro utemeljeno, poput ugleda i mudrosti“, piše Blez Paskal u nasutu lucidnosti i spoznavši, kako sam kaže, „čovekovo slepilo i bedu, posmatrajući ceo nemi univerzum i čoveka bez svetlosti, prepuštenog samom sebi i izgubljenog u ovom kutu svemira bez znanja ko ga je tu stavio, šta tu treba da radi, šta će postati kada umre“ i tako dalje. Ovaj francuski filozof, koji to suštinski nikada nije želeo da to bude, sagledao je u ovih nekoliko redova sav usud čoveka ili „trske koja misli“. Prepušteni poroku i skloni ludosti, ljudi su odabrali cirkusku šatru za najomiljenije mesto boravka. Otuda potresi i oduta bojica gluposti koja preti da potopi svet.
Postoji jedna futuristička knjiga koja treba da nam dočara svet budućnosti. Nisam baš slon takvoj vrsti literature ali ovo delo me je prijatno iznenadilo. Pristaje dobro uz temu krize i apokalipse. Reč je o romanu američkog naučno-fantastičnog pisca Filipa K. Dika „Sanjaju li androidi električne ovce?“ po kome je nastao scenario za film „Blejd raner“. Reč je o delu koje nadilazi okvire žanra i bavi se egzistencijalnim i filozofskim problemima modernonog društva. Premda je reč o antiutopiji, svet Filipa K. Dika mi više uopšte ne deluje kao mogući ili budući. To je poredak u kome, na neki način, već poodavno živimo, onaj koji Jovan sa Patmosa žustro namerava da gurne u oganj.
Kako autor vidi našu planetu 2019. godine? Možda to najslikovitije opisuju reči junaka iz jednog drugog, meni, takođe, omiljenog naučno-fantastičnog filma – „Osmi putnik“, koji zemlju naziva „šithol“ ili u slobodnom prevodu: džinovska klonja. I, zbilja, Dikova vizija jeste mračna, kao uostalom i Jovanova, Hamvaševa ili Floberova, pogotovo kada drhti na svom kauču na majuru u Kroaseu od straha da ne popusti pred najezdom skakavaca i totalno zaglupi. A evo i vizije. Nakon svetskog nuklearnog rata, stanovništvo je desetkovano. Izloženi permanentnoj radioaktivnoj prašini, preživeli postaju ozbiljno ugroženi. Bogati utočište pronalaze na drugim planetama, a na zemlji ostaju retardirani i depresivni pojedinci, ili kako ih autor naziva „pileći mozgovi“. Da bi ih održala u životu i zaokupirala njihiovu suženu svest, korporacija pravi veštačke životinje, pošto su prave izumrle, i glupave zabavne emisije. Poznati komičar i voditelj Baster Drugarčina vrši svakodnevnu lobotomiju već poprilično blaziranom gledalištu, sprovodeći tako savršenu manipulaciju. Empatija se kod ljudi veštački proizvodi. Zapravo, sve psihičke reakcije uslovljene su sintetičkim putem.
Glavni junak je plaćeni ubica koji hvata odbegle androide koji služe zemljanima, naseljenicima novih planeta, kao ispomoć u svakodnevnim poslovima. Ovu surogati postaju toliko savršeni da ih je teško razlikovati od ljudi. Zapravo, za razliku od izmanipulisanih ljudi, androidi počinju da se bune i odbacuju stege sveta u kome žive. Oni, tako postaju prava ljudka bića, tražeći odgovore na suštinska egzistencijalna pitanja: Ko sam? Odakle dolazim? Koliko još mogu da trajem? Samo je pobunjeni čovek je, dakle, pravi čovek, sve ostalo su surogati.