O slobodnom novinarstvu nekad i sad
Pojedini mislioci su na vreme shvatili i spoznali tamnu stranu štampe. Danski filozof Seren Kjerkegor izrekao je jednu od najoštrijih osuda novinarstva – „Bog u nebesima zna: krvožednost je mojoj duši strana, a predstavu da ću pred Gospodom morati da odgovaram mislim da posedujem u strahovitom stepenu; pa ipak, hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem: Pali! Ako sam se prethodno najbojažljivijom, najsavesnijom brižljivošću uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koje druge ljude, čak ni na koja živa bića osim na – novinare”.
Kjerkegor nije pred sobom imao moderne štampane i elektronske medije kada je izricao ovaj sud, već jedan mali satiričan nedeljni list koji je tada izlazio u Kopenhagenu i koji bi savremenom čitaocu i gledaocu, naviklom na crne hronike, pornografiju, paranoju, govor mržnje, bombaške napade i ratna razaranja, delovao gotovo idilično. Karikature i trač priče u „Korsarenu”, kako se zvao taj nedeljnik, danskog filozofa su dovodile u duboku egzistencijalnu krizu.
Kjerkegora je novinarstvo dočekalo na nož. Shvativši da novine mogu u najkraćem roku i u najvećim razmerama da demorališu ljude, izrekao je misao da je hrišćanstvo nemoguće dok postoji štampa, odnosno ljudsko dostojanstvo je nespojivo sa slobodom štampe. Ovaj paradoks je izluđivao danskog filozofa koji je bio odani poštovalac i baštinik slobodoumlja. Naime, Kjerkegor je skoro čitav vek pre no što su masovni mediji doživeli vrhunac uspeo da sagleda naličje slobodnog novinarstva.
Danas je pojam „slobodno novinarstvo” veoma diskutabilan. Jedna vrsta kontrole medija potiče iz samih struktura vlasti. Oprobana varijanta makijavelističkog osnivanja režimskih novina u kojima se usmerava javno mnjenje i neprestano sondira stanje duha nacije, ima dobre rezultate u praksi. S tog stanovišta potpuno su razumljivi dobri odnosi glavnih urednika s ljudima iz vrha političkog establišmenta. Jasan poslovni odnos u određenim medijima uspostavlja se i s klijentima koji plaćaju reklamni prostor. Multinacionalne kompanije, konzorcijumi, bogati pojedinci i svetske zvezde daju visoke novčane iznose u svrhu promoterstva. Time simultano izgrađuju zid cenzure za sve škakljive teme koje se njih direktno tiču, i to na tako da podrivaju njihov kredibilitet i dobru reputaciju u javnosti. Naravno, i zakoni tržišta, te opake hidre, čine da mediji neprestano tragaju za najisplativijim temama koje im obezbeđuju sigurne armije čitalaca i gledalaca.
U modernom okruženju osiromašene duhovnosti jasno je definisan krug tema koji interesuje puk. To je sve ono što pruža neodoljivi efekat samozaborava, odnosno psihičke anestezije. Kritički glas je sve tiši i samim tim nedelotvoran. Teme koje se pokreću na stranicama visokotiražnih glasila, u dnevnicima moćnih televizija, s retkim izuzecima, nisu tu da bi nas probudile iz sveta laži u kome boravimo, već da bismo još dublje i čvršće zaspali. Stoga svi mediji počinju da liče jedan na drugi. Identične vesti, slični komentari, predvidivi zaključci, strogo kontrolisane reakcije… Posledica toga je da smo iz dana u dan konfrontirani s ništavnim događajima. I takozvani ozbiljni listovi, a ne samo žuta štampa, izveštavaju o zbivanjima koja bukvalno ništa ne znače.
U tom moru trivijalnosti pisanje o ozbiljnim temama gubi značaj. Tako postajemo imuni na važne događaje i nespremni da delamo, da se bunimo ako treba. I sama brzina kojom se vesti smenjuju, čini da sve društvene vrednosti postanu efemerne. Nakon učestalog praćenja medija, čovek mora da postane ravnodušan, a baš takav je idealan da potpadne pod kontrolu.
Poput svih drugih napredaka, i napredak medija doveo nas je pred dilemu koju nismo u stanju da rešimo baš kao ni Kjerkegor. Ostaje činjenica da je upravo sloboda novinarstva proizvela sve ono što danas kupujemo po kioscima i gledamo preko televizije ili slušamo putem radija. Izbor je bio na nama. Konsekvence su jasne: globalno selo i mogućnost savršene kontrole čitave planete.
Nekadašnji cenzori, koji su sedeli po redakcijama i pratili šta se piše, više nikome nisu potrebni. Svet je odavno počeo sam sebe da cenzuriše kroz izbor sadržaja koje voli da prati. Ipak, ova tema je još uvek neiscrpna. Treba razmišljati ozbiljnije, učestalije. U međuvremenu, umesto reklame, držimo se komedije: „Naravno da sam za slobodu štampe”, kaže engleski dramatičar Tom Stopard u jednom od svojih komada. I potom dodaje: „Jedino ne mogu da podnesem novine”.
Tekst je preuzet iz knjige “Senke i dim”, Habit, Pančevo, 2013.