Nadohvat neba prepunog ptica
Odlomak iz knjige “Sutradan posle detinjstva”
Sanjao sam ponovo ptice, letove. Bila je tu jedna plavooka devojka. Sreli smo se na dugoj peskovitoj plaži. „Ne boj se“, rekla je i dodirnula mi kosu, „znam da si zaljubljen u mene kao i ona druga četvorica. Vidiš, mi smo vršnjaci i na istom smo putu ka budućnosti, ali grabimo različitim koracima. Moji su sitniji, ali ja brže odmičem. Tvoji su krupni, usporeni, ti se gegaš. Ne znam da li ćeš uspeti da se dovučeš do one duge, one čarobne duge detinjstva ispod koje moramo svi proći.“
„Čekaj malo“, kažem, „otkuda ti ideja da ja želim da odrastem? Meni je dobro, sasvim dobro i ovako. Pogledaj, kada raširim ruke u mene udaraju snovi i padaju mi zvazde na dlanove. Iza one duge, toga više nema. Sve nekako posivi, izgubi lepršav trag“.
„Ko si ti, u stvari?“
„Ja sam spomenik.“
„Čemu?“
„Čoveku koji hoda na rukama, po oblacima“.
„Jak si“, reče i stisnu mi levu mišku.
„Bavim se sportom“.
„Karate?“
„Džudo. U stvari to nije samo sport. To je pomalo i filozofija“.
„Ako si toliko jak i vešt, zašto se ne popneš na onu stenu?“
„Misliš na onu sa koje su mnogi pali i izlomili se?“
„Da. Baš na tu.“
„Mislim da ću pokušati, ali tek sutra. Čim se jave prvi znaci zore. Potrebna mi je tišina. Sada je još sve živo.“
„O čemu obično razmišljaš?“
„O pticama. Ja uvek mislim samo o pticama“.
„Volela bih da imam jednu pticu“.
„Ptica nije prava, ako je u kavezu. U kavezu su one nesrećne. Ako se još nekad sretnemo u životu, kupiću ti jednu ali mi moraš obećati da ćeš je puštati da slobodno leti.“
„Govoriš kao da se rastajemo.“
„Pa ti odlaziš, zar ne? Ideš ispod one duge. Ja to ne mogu. Ne umem“.
„Ostaćeš ovde sam. Zar te nije strah?“
„Nije. Ovde je more. Plavetnilo. Sunce i pesak. Meni je potaman.“
„Znaš šta?“
„Šta?“
„Poljubiću te jednom, za rastanak.“
„Neka dugo traje, molim te“.
„Zažmuri!“
Žmurim. Osetio sam njene mekane, slane usne na mojim. Bilo mi je toplo. Kipteo sam. Prošao sam joj prstima kroz kosu. Primetio sam plavi čuperak.
„Baš je lep taj čuperak“, kažem.
„Oh“, reče ona i pokuša da popravi frizuru.
„Nemoj“, rekoh i uhvatih je za ruku. „To je za večnost, zar ne?“
„Da.“
Konačno sam shvatio, pričestivši se pred zemljom strašnom težinom vazduha, da sam stigao na odredište. Na dohvat neba prepunog ptica.