Na korak od toga da svi postanemo Džoker
Vrlo retko imam potrebu da nešto napišem o filmu. Volim da ih gledam, ljubitelj sam više žanrova, ali nemam potrebu da ih previše analiziram, pogotovo ne u vidu kritike ili bloga. Međutim, film “Džoker” me je nagnao na to. Vidim ovo kao jedan od presedana Holivuda, nešto što nije viđeno još od američkog “crnog” talasa sedamdesetih i filmova kao što su “Prisluškivanje”, “Francuska veza”, “Kum”, “Ponoćni kauboj” ili “Plavi vojnik”. Raskošna produkcija, strip predložak (saga o Betmenu), vrhunska glumačka kreacija Hoakina Finiksa, učinili su da ovaj film postane dinamit. On zbilja deluje revolucinarno u odnosu na sve što smo videli od blokbastera u poslednje vreme.
Šta to što ovaj film čini posebnim i opasnim na neki način? Naizgled čini vam se da je to još jedan u nizu filmova koji dramatizuje strip junake i pokušava da od njih načini likove umetničke literature, odnosno kompleksne karaktere, jurodive momke koji se opiru svakom klišeu. Recimo “Mračni vitez” Kristofera Nolana je na tom tragu i varira od puke akcije ka složenoj drami. “Džoker” Toda Filipsa ide mnogo dalje u psihološkom nijansiranju likova. Džoker je samo uslovno preuzet negativni junak iz strip serijala o Betmenu, on je zapravo vrlo realan pojedinac koga srećemo svakodnevno na ulici. On je poniženi gubitnik kapitalističkog sveta koji svoju jedinu šansu da preživi u takvom izvitoperenom, otuđenom i dehumanizovanom društvu vidi u nasilju prema onima koji ga kinje, ignorišu i zlostavljaju. Režiser nema otklon prema vrlo brutalnim scenama nasilja koje sprovodi glavni junak. On ima opravdanje za postupke Džokera, odnosno njegovu psihološku motivaciju. Isfrustrirani klovn, kome ništa ne polazi za rukom, koji je još od detinjstva trpeo maltertiranja i fizička i psihička, jednoga dana dobija od kolege pištolj na poklon kao sredstvo zaštite. U početku, on ga zaista koristi u samoodbrani tako što puca na tri bahata, dobro stojeća mladića koji ga spopadaju u metrou, ali kasnije počinje da presuđuje njime (ubistvo kolege koji mu je pištolj poklonio i voditelja-komičara u emisiji koja se emituje uživo). Taj momenat kada Džoker prerasta iz nesrećnog pojedinca u podivljalog osvetnika, koji kao jedinu kaznu za nekoga ko ga lično povredi na bilo koji način vidi smrt, jeste zastrašujući.
Da li on ima drugi izbor? To je krucijalno pitanje. Na primeru socijalne radnice, koja ima redovne sastanke sa Džokerom, vidimo kako je iščezao svaki oblik empatije iz odnosa pojedinca i institucija sistema, čak i onih koje po svojoj definiciji treba da pruže utehu nemoćnima i kako te institucije nisu delotvorne već postoje još samo kao simulacija.
Na pitanje socijalne radnice kako se oseća, Džoker joj odgovara da joj on to neprestano priča, ali da ga ona uopšte ne sluša.
“Pitate me da li imam negativne misli”, kaže joj, “Pa sve što imam su negativne misli”. Ove “misli” će ga preobraziti u zločinca koji uzima pravdu u svoje ruke.
U filmu se budi čitav Gotam Siti i nasilje preplavljuje ulice. Neko od demonstranata nosi transparent “Ubite bogate”. Moram priznati da ovo još nisam video u američkom filmu visoke produkcije. To mi zvuči porilično boljševički i pitam se odkud baš ta poruka u filmu iza koga stoji filmska kuća Braće Vorner. Možda bogati sami sebi šalju jasnu poruku da je krajnje vreme da se nešto menja u njihovom odnosu prema siromašnima i potlačenima širom sveta. Kada bolje razmislim ipak je to malo verovatno.
U svakom slučaju, poenta “Džokera” krije se u njegovoj atmosferi gde mi počinjemo da se identifikujemo sa negativcem za koga čak imamo i opravdanja zašto nekome prosipa mozak. Svima nam je dosta stega sa kojima se svakodnevno i sami susrećemo. Osećamo frustraciju glavnog junaka kao svoju ličnu, čak tako snažno da bi smo i sami da ispalimo po koji hitac. E to je ono što traumatizuje i užasava. Kroz promenu Džokerovog ponašanja vidimo, zapravo, sopstvenu transformaciju od bola ka besu, mržnji i zlodelu.
Bez obzira da li je to bogataš, političar ili beskrupulozni voditelj, svako ima prava na neki sud i ništa nije u životu crno-belo da bi moglo da se reši okidanjem oroza bez rasprave i suđenja. Preki sud smo videli kako funkcioniše kroz istoriju, od Francuske do Boljševičke revolucije. Ništa u giljotiniranju ljudi, gulazima ili logorima smrti u doba nacizma nije bilo romantično, a još manje pravedno.
Međutim, moram to da dodam, u osnovi tog nasilja bila je ideja ili ideologija, zapravo trud da se ubistvo objasni kao nužno zarad sveta blagostanja koji dolazi posle. Džoker najavljuje brutalnost bez presedana i bez ideje, više kao puku osvetu, bez ikakvog obećanja. Ili ja ili oni, to je sve što je u njegovoj glavi. Najavljuje jednu anarhiju u kojoj samo divljaju zli dusi, jer šta može da pruži jedan tako duboko povređen i u emotivnom smislu osakaćen junak kao što je Džoker. Zato je to film tako opasan. Ne trba ga zabraniti kako bi neki hteli, već pogledati i zamisliti se. Konačno nešto što dolazi iz Holivuda i ima moć da kao “sekira razbije mrtvo more u nama”.
Dakle, ako se nešto suštinski ne promeni širom globa u međuljudskim i međunacionalnim odnosima, ako se ne pojave neke nove politike, humanije i konstruktivnije, imaćemo jedno nasilje bez kraja, a što je najstrašnije, i bez poente. Skidam kapu Todu Filipsu za ovaj majstorski film.