LIKVIDACIJA POLITIČKOG „SMEĆA”
Drug Uglanov smešten je u tesnu samicu. Jedan mali prozor, nalik puškarnici, bio mu je jedina veza sa spoljnim svetom. Posmatrao je nebo i pušio. Preturao je po glavi sve mogućnosti, sačinio nekoliko scenarija koji su ga doveli do zatvora. Bio je nezadovoljan nagađanjima jer suštinski nije uviđao grešku u odnosu na partiju i vođu. Policijska istraga, a zatim i postupak kod istražnog sudije trajali su više od četiri meseca. Dosije je bio prazan, ali istražni sudija Kaganovič beše uporan i čvrsto rešen da u potpunosti izvrši naređenje partijskog vrha. Naslonivši bradu na ruke nepomično je posmatrao neispavanog, ubledelog, omršavelog i vidno izmučenog Uglanova.
„Zadržaću vas u zatvoru sve dok ne budete priznali ono što vam budem naredio da kažete”, procedio je istražni sudija Kaganovič. Ono što je plašilo Uglanova dok je vodio duge razgovore sa svojim islednikom nije bio verbalni pritisak, pokazivanje vatrenog oružja, povišen ton ili preteća gestikulacija, već lice njegovog mučitelja, koje nije odavalo nikakvu emociju, prosto kao da nije pripadalo čoveku, već lutki, beživotnoj napravi. Ovi mladi partijski neandertalci, kako je Uglanov imao običaj da zove komunistički podmladak, odnegovan tokom prvih godina revolucije i nakon njenog potpunog trijumfa, nisu odavali znake normalnih živih bića, bili su poput surogata, duboko uvereni u svoju nepogrešivost, duboko iskvareni, prozirne aveti iza kojih je zjapila potpuna moralna pustoš.
Uglanov i milioni njemu sličnih stradali su u montiranim procesima koje je vodio Staljin tokom svoje autoritarne vladavine. Postoji zvaničan podatak da su on i Molotov samo u jednom danu potpisali preko tri hiljade smrtnih presuda. Pre svega, stradala je buržoazija carske Rusije, a potom, kada se definitivno raskrstilo s ideološkim neprijateljem, prešlo se na unutarpartijske čistke. Proganjan je i ubijan stari partijski kadar, viđeniji komunisti koji su mogli nauditi neprikosnovenom vođi. Potom su gušene frakcije od menjševika i esera do trockista. Već je Lenjin pokazao snažnu rigidnost prema najmanjem opozicionom držanju i govoru. Tako su boljševici, ukidajući slobodu mišljenja svojim ideološkim protivnicima, lišili i sami sebe nesputanog unutarpartijskog rasuđivanja i polemičkog delovanja. „Nijedna država”, veli Dojčer, „ne može biti devet desetina nema, a jednu desetinu glasna. Pošto je nametnula šutnju neboljševičkoj Rusiji, Lenjinova je partija napokon morala nametnuti šutnju i samoj sebi”. Zadatak uništenja svih frakcija unutar boljševičke stranke izvršio je do kraja Josif Visarionovič. Jer, sve dok postoji sloboda mišljenja, tu je i simbolična vrsta višepartijskog sistema.
Fašističke zemlje kao Nemačka i Italija takođe nisu dopuštale nikakve stavove koji bi se razlikovali od zvanične partijske doktrine. „Za fašizam je država bezuvjetna, a pod njom su pojedinci i grupe slučajnosti”, rekao je Musolini. Hitler je u Rajhstagu nagovestio kuda vodi njegov politički program kada je otvoreno rekao da „umiruće klase treba ukloniti bez mnogo buke”. Bio je još eksplicitniji u svom govoru 1938: „Pre svega, čovek koji oseća da je njegova dužnost da u takvom času preuzme vođstvo naroda nije odgovoran zakonima parlamentarne prakse ili nekoj osobenoj demokratskoj zamisli, već jedino misiji koja mu je dodeljena. I svako ko remeti ovu misiju taj je neprijatelj naroda”.
Potom se s reči prešlo na dela i stotine hiljade ljudi je izgubilo živote pod senkom sumnje da su izdajnici. To su najčešće bili vodeći ljudi opozicionih stranaka, koje su nasilno raspuštane ili zabranjivane. Svi protivnici fašizma koji su imali hrabrosti da se deklarišu javno završavali su u logorima i zatvorima, bez suđenja i odgovarajućeg zakonskog postupka. Hitler se nimalo nije ustezao da političkim protivnicima utera strah u kosti: „Mi nemamo nikakvih skrupula, nikakvih buržoaskih ustezanja! (…) Da, mi smo varvari. Mi želimo da budemo varvari”.
Komunistička partija je zabranjena već 1933, a socijaldemokrate su se grčevito držale parlamenta, zahvaljujući svojoj strogo legalističkoj praksi, odnosno izbegavanju drugih oblika borbe. Navikli da sklapaju koalicije i saveze s dojučerašnjim neprijateljima, ubeđeni u svoju nepogrešivu umešnost stvaranja parlamentarnih zavrzlama i ujdurmi, mislili su kako će se i s Hitlerom „nagoditi” i pretvoriti ga u prijatelja. U svom utilitarističkom pristupu politici, koji je dobrim delom i doveo do pojave fašizma, nisu računali da neko može imati ideju koja ne podrazumeva bogaćenje unutarstranačke oligarhije i razvijanje privatnog posla. Pokušali su da balansiraju do samog kraja. Dali su podršku Hitlerovoj spoljnoj politici čak i kada im je Gering konfiskovao svu imovinu – zgrade, novine i partijsku blagajnu. Otišli su toliko daleko da su osudili svoje kolege u inostranstvu koje su javno osuđivale Firera. Kada su dotakli samo dno partijskog poniženja, odnosno kada je tiranin Trećeg rajha komotno s njima izglancao svoje čizme, zbrisani su gvozdenom metlom.
Politika je bila i ostala veština osvajanja moći. Kroz istoriju su često rušena sva pravila političkog delovanja kako bi se određena ideja ili ideologija vaspostavila kao vrhovna. I odmah su tu novu istinu okružili kordoni policije. Odmah je vladajuća oligarhija zauzela neprijateljski stav prema svim oblicima kritike. Monopolisana vlast najviše preza od neoborivih činjenica. „U istoriji uvek naiđe trenutak kad se onaj koji se usuđuje da kaže da su dva i dva četiri kažnjava smrću.” (Kami) Iz takvog poimanja politike proističe da se vlast stiče i čuva gotovo uvek nečasnim sredstvima: dakle, oni koji su u vrhu šampioni su u pokvarenjaštvu. Tokom svoje karijere uspeli su da uguše sve moralne obzire ili ih jednostavno nisu nikada ni imali.
Pojava profesionalnih političara ukida pojam slobode u partijskom životu. Ljudi koji primaju materijalnu nadoknadu za rad u partiji ili se nalaze na državnim funkcijama svoju ličnu egzistenciju stavljaju na prvo mesto. Oni nemaju dileme, ne kritikuju, ne proveravaju i preispituju određene odluke, već bespogovorno izvršavaju zadate poslove baš kao i radnici u bilo kom drugom preduzeću. Materijalna zavisnost od partijske ili državne blagajne ubija slobodoumnost. Pokušaj bilo kakvog prometejskog uzleta plaća se disciplinskim kaznama ili, u težim slučajevima, isključivanjem iz stranke. Za stabilnost jedne političke organizacije poželjni su „vojnički umovi”, a ne samosvojni intelektualci koji vazda imaju nekakve primedbe i nedoumice. U suprotnom, kako bi bilo moguće ostvariti monopol nad stranačkom kasom, tim glavnim izvorom snage lidera. A kada se neko domogne najviše instance, teško je napušta, jer više nije, niti može biti, isti čovek. Napoleon to stanje objašnjava ovim rečima: „Previše moći na duže vreme iskvariće i najčestitijeg čoveka”.
Knjiga “Senke i dim”, Habit 013, Pančevo, 2013. godina