Lagani hod vremena
Ponovo se setih one priče o kineskom caru i njegovom sinu i o tome kako su ljudi mrtvi i u ovom životu a da to ne znaju. Kao da sami sebe hapse i lišavaju slobode, tovareći na grbaču milione raznih obaveza. Neko zarobljava sebe sa kućnim ljubimcem i robuje potrebama životinje koju uzgaja u domu. Za neke je supružnički život bračna lomača. Stalno se pitaju da li su stari, da li su lepi, da li ih posmatraju na ulici požudnim pogledom, da li im tela nije naružio celulit ili salo, da li im podvaljak kvari nekada zanosne crte lica? I tako do besvesti sebe more novim i novim pitanjima.
Dođe mi pokadkad da se otkačim od svega, da krenem na posao izgužvan, da nemam plan, da legnem na livadu kao Cigani čergari i grickam travčicu, opušten, slobodan od svih tih malograđanskih obruča.
Kada vozim bicikl zaustave me na ulici pa kažu: „Vreme je da kupite kola, ne priliči to jednom ozbiljnom piscu“. A meni dođe da vrisnem. Šta se to njih, dođavola, toliko tiče kako izgleda jedan pravi pisac.
Onda jednog jutra posmatram svoje obrve u ogledalu i konstatujem da ja možda više i ne mogu da umrem, da za to nemam ni vremena, a ni dopuštenja, da sam uhapsio samog sebe sopstvenim životom.
„Pa zašto čovek stvara? Zašto nosi u sebi nekakav drugačiji način ostvarivanja stvarnosti, prepoznavanja poznatog, sagledavanja viđenog i doticanja dodirnutog. Zato što svaki put ponovo i sasim drugačije živi to što su drugi doživeli i što je i sam već doživeo.“
Onda se naglo prenem iz tog stanja obuzetosti razmišljanjima koja onespokojavaju. Zapitam se šta ako Mika iskoči iz svog petrovaradinskog ateljea i opali mi šamarčinu kao onda kada sam sa bratom Vukom pravio nestašluke i kaže mi: “Hoću da budem drugo, drugačiji. Tu moju poeziju pisao je drugi čovek. Ne onaj Antić iz anegdota, iz glupe običnosti. Još gori su spomenici koji nas čekaju: nekoliko istih, banalnih, neduhovitih anegdota, toliko sramno dosadnih i ponavljanih do bezumlja, da može da se desi da nas upravo one probude iz vlažnog našeg groba, da progovorimo pravu, ironičnu reč o svemu i o sebi, naravno, nekoliko tupavih nekrologa sa obavezno netačnim i zastarelim podacima iz naših leksikona koji ionako kasne beskrajno; i najzad na neku desetogodišnjicu prekorni, usamljeni i malo čitani stubac u kurzivu koji nas brani. Samo ne znam od koga? Mene bi najpre trebalo braniti od mene samog“.
Zbilja, možda je Antić u pravu. Šta je to što treba da ostane iza jednog pisca kao spomenik. Da li baš sve što je rekao ili napisao? Veljko Petrović je pred smrt zapalio sva svoja i pisma svojih bliskih prijatelja. Želeo je da ostane samo ono što su oni napisali, a ne to što su bili. Uzimam metar u ruke i prilazim polici sa knjigama. Tolstojeva sabrana dela u dvadeset tomova, izdata u Moskvi 1963. godine, a kod nas nekih desetak godina kasnije, iznose čitavih 75 santimetara. Onaj ko nije pisao, ko nije stvarao, ne može ni da zamisli koliko je to mukotrapan posao ispisati toliko stranica. Merim i sabrana dela Dostojevskog, ne zaostaje za svojim kolegom i zemljakom. Borhes je daleko skromniji, možda i zbog činjenice da nije pisao romane, pa mu dela zauzimaju svega 15 santimetara police. Tu su i dnevnici Živojina Pavlovića koji se osvrnuo na rad Borislava Pekića, tvrdeći da tu ima mnogo reči i brbljanja i da nije baš bilo intelektualne skromnosti u stvaranju tog opusa, pa je pisac valjda pomislio kako mu je svaka reč bitna i vredna večnosti. To kaže čovek kome prozni opus, pored romana, priča ima i ispisanih šest knjiga dnevnika. Dakle, ne deluje nimalo kao intelektualni asketa.
Razmišljam koliko će iznositi moj opus ako mi neko ponudi da mi objavi izabrana dela, recimo oko pedesete godine. Slažem sve svoje objavljene knjige na gomilu i merim. Nije loše, sustižem Borhesa po količini ispisanog. A onda se setim Milana Rakića koji je za sobom ostavio svega dve zbirke poezije. Time je zapravo izbegao rizik da mu pronađu lošu pesmu.
Okrećem se oko sebe, posmatram svet koji je izmilio na sunce i prekrio delove stare tvrđave. Kažu da vreme teče brže kako stariš. Nema sumnje, to je istina. Kada se samo setim onih dugih, usporenih leta iz detinjstva, kada sam se od jutra do mraka razvlačio, neznajući šta bih sa sobom od dosade. Tih dana, naš stari porodični časovnik na komodi, jedva de se i kretao. Baka Mela ga je redovno navijala ali on je i pored toga znao da potpuno stane. Kako sam bio glup, mislim sada. To zaustavljeno vreme je upravo raj. Tajna sreće krila se u tom starom časovniku. Onda to nisam razumeo. Uplašio sam se tih vrata večnosti koja su se preda mnom na čas otvorila, pa sam sa olakšanjem odahnuo kada su kazaljke nastavile da se kreću.