Elektronska pošta
„Sva ljubavna pisma su smešna“, kaže Pesoa u jednoj pesmi i nastavlja: „Ne bi bila ljubavna pisma da nisu smešna. Ali, u stvari, samo oni koji nikada nisu pisali ljubavna pisma zaista su smešni. Kada bih mogao da se vratim u vreme kada sam pisao ljubavna pisma, ne misleći da su smešna“. Zapravo, ne samo ljubavna, danas se retko pišu bilo kakva pisma, u onom tradicionalnom, starinskom smislu reči. Eletktronska pošta, sms poruke, mesindžeri, komunikatori i ostali digitalni „provokatori“ učini li su da gotovo iščezne institucija dobro literarno sročenog pisma.
Šta nam sve to govori? Na prvom mestu, komunikacija među ljudima više ne pretenduje da bude dubka, sadržajna i stilizovana. Kratki komentari, izlomljene rečenice, kukice, kvačice i poneki smajli, eto to je bit današnjeg epistolarnog stila. Prečesto na svega nekoliko rečenica, u jednoj elektronskoj poruci, vrvi od gramatičkih i pravopisnih grešaka. Ma koga je briga zbog toga, važno je da se kucka po tastaturi i da to sve beskonačno dugo traje ne bi li odagnali, makar na tren, svu onu prazninu koja zjapi oko nas i u nama.
Zamislite da je čuveni stoik Seneka koristio mobilni telefon ili tablet da piše svom omiljenom štićeniku Luciliju. Da li bismo imali danas sačuvana ta prvorazredna filozofska pisma i na šta bi ona ličila? Ili da li bi Flober pisao Lujzi Kole sve one nenadmašne stranice najbolje eseistike? Šta bi rekao Tostoj da mu u Jasnoj poljani svaki čas pišti i signalizira kompijuter da mu je stigla pošta. Možda bi se gorostas svetske književnosti privikao na nove okolnosti, ali sumnjam da bi nakon njegove smrti ostala onako voluminozna zbirka pisama, kakva je ostala, samo zbog činjenice da u piščevo vreme nije postojala digitalna realnost.
Pojedini književni žanrovi nestaju zbog novih tehnoloških okolnosti. Sjajno je što pisma danas putuju s jednog kraja sveta na drugi za svega nekoliko sekundi, ali čemu brzina prenosa, ako je sadržina trivijalna. Uzmite u šake bilo koju knjigu sabranih pisama poznatih književnika, filozofa, naučnika iz prošlih vremena i videćete koliko raznovrsnih tema, koliko strasti i akribije s kojom se piše, koliko dubine i zaumnosti u sagledavanju stvarnosti i koliko želje da se bude temeljan i stilski perfektan u onome što se u tekstu iznosi. Neki su čak i pisanje razglednica doveli do savršenstva poput Miroslava Mike Antića.
Ko danas ima potrebu da sabira elektronsku poštu i da je kasnije publikuje. Video sam nekoliko knjiga koje su tako nastale i nisu mi se dojmile. Sve je to smešno, kako kaže Pesoa u odnosu na nekadašnje epistolarne avanture. Setimo se samo da su i neki od najvećih svetskih romana poput „Patnji mladog Vertera“, koju su nastali u formi pisama, učinili da generacije čitalaca budu do samog horizonta svoga bića uzdrmani tim štivom.
Ali za takav literarni učinak potrebno je podosta priprema. Gete odlazi u radnu sobu, uzima pero, prevrće papire od prošlog dana i lagano ispisuje redove. Vajmar je prekriven jutarnjom izmaglicom, tišinu para samo poneki usamljeni krik ptice. Stari majstor je pristojno odeven, baš kako dolikuje jednoj literarnoj veličini. I to je jedan čitav ritual koji poprima gotovo sakralnu dimenziju.
Danas nema mastila, pera, fine hartije, skladnog oblačenja, zamkova i dama zbog kojih se pišu duga pisma. Danas se niko ne ubija zbog pročitane knjige, kao što su nekada radili zbog romana o mladom Verteru. Danas se elektronski kodiramo i dekodiramo, spamujemo i četujemo, lajkujemo ili ignorišemo, danas životarimo na društvenim mrežama. Nema onih velikih strasti koje život podižu iznad okana svakodnevnih budalaština, nema više onih mislilaca koji zaranjaju na dah do samog dna ambisa, nema više onih besmrtnih ljubavi zbog kojih se ispisuje na hiljade stranica. Nama je preostala elektronska pošta ili ćutanje, kako bi to rekao Šekspir. O sve više imam potrebu da praktikujem ovo drugo. Sve više!
P. S. I pošto želim da završim u maniru dobrog pisma citiram sam kraj duge poruke Marije Žuze Fernardu Pesoi: „Zbogom senjor Antonio. Moji su dani odbrojani, a ovo pismo pišem samo kako bih ga privila uz grudi kao kad biste ga vi napisali meni, umesto ja vama. Želim vam svako dobro. Sposobna sam da poželim, i nadam se da o meni nikada nećete doznati nešto a da vas to ne zasmeje, jer znam da nečem većem ne smem da se nadam. Volim vas svim srcem i životom. Tako, kazala sam, i rasplakala se.“