Pokušaj da se razumeju okolnosti i razlozi zašto je baš u Pančevu nastalo Bijenale umetnosti početkom osamdesetih godina prošlog veka, moraju se dovesti u korelaciju sa večitom borbom darovitih pojedinaca iz provincije da svojim konkretnim akcijama učine da sredina u kojoj bitišu emanira  jasne i nedvosmislene znake univerzalnosti. Zapravo to je jedan naporan, prečesto sizifofski posao, nadvladavanja sopstvenog zlog udesa. Probiti okvire palanačkog sagledavanja stvarnosti, u ovom konkretnom slučaju umetnosti, nije bio ni malo lak posao, pogotovo u ono vreme, kada su ideološke stege bile još uvek u svakodnevnoj upotrebi. Trebalo je ubediti prvo lokalnu, a potom i prokrajinsku vlast da je Pančevu potrebna izložba jugoslovenske skulpture, a potom i lokalne umetnike izvesti pred ogledalo i saopštiti im “jezivu” istinu o dometima njihovog rada i zašto neće baš oni izlagati i biti glavni, nego gosti iz velikih gradova tadašnje Jugoslavije. Tako je jedini gradski vajar pod platom i miljenik pančevačkih političara Božidar Jovović, kreator svih važnijih spomenika i skulptura, odustao da se predstavi na izložbi. Dakle,  bilo je tu mnoštvo protiv, a vrlo malo za, kao što je slučaj sa svim velikim događajima koji nastaju. Ali ja se držim one mudrosti Prevera koji kaže: “Sve velike stvari dolaze iz provincije, baš kao i Sena”.

I počelo je da se klupko Bijenala odmotava 1981. godine pod nazivom PIJS ili “Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture”. U prvom redu, zahvaljujući naporima Milenka Prvačkog, Svetlane Mladenov i Zorana Rotara, a nešto kasnije i Dragana Jelenkovića. U varoš na obali Tamiša svoje radove donose Ante Marinović, Dušan Džamonja, Olga Jevrić, Dušan Otašević, Raulo Goldini, Petar Hadži Boškov, Pavle Pejović, Matijaž Počivavšek, Ratko Vulanović… Pančevo postaje centar jugoslovenske umetnosti čitav jedan mesec i pokazuje da umetničku prestonicu određuje isključivo stepen estetskog, odnosno artističkog oblikovanja izloženog. Bio je to veliki umetnički i organizacioni zamah, čiji eho i dan danji odjekuje ulicima i trgovima ovog banatskog mesta.

Ne bi li opstao kao manifestacija visokog ugleda, Bijenale je menjao svoj imidž i konepciju s godinama, uvek prateći najsavremenije svetske tendencije. Tako je od izložbe skulptire, već krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, prerastao u Bijenale vizuelnih umetnosti i počeo da okuplja umetnike iz čitavog sveta. Tek je to bio napor vredan svakog poštovanja. Pamtim Bijenale iz 2004. godine, kad je slektor bio Igor Antić i kada je u Pančevu izlagao Danijel Buren. Verovali ili ne, sve je tada tako snažno podsećalo na venecijanski Bijenale.

Dakle, uspehu jedne ovakve manifestacije, umnogome je doprinela činjenica da su organizatori vešto izbegli upliv čaršije i malograđanske politike na njeno kreiranje i to više od tri decenije.

Danas bijenale umetnosti obuhvata različite medije umetničkog izražavanja od instalacije do objekata, fotografije, video, digital arta i prostorne intervencije. Zasigurno to je jedna od najvažnijih i najuglednijih manifestacija stvorenih ikad u Pančevu.

Odolevajući svim iskušenjima, od ideoloških i palanačkih protivljenja na svom početku, do ratova i krize devedesetih i kulturi ispraznog spektakla danas, do gubljenja nekih važnih izložbenih prostora, kao što je to slučaj sa Savremenom galerijom i njenim premeštanjem sa elitne lokacije (Štabska zgrada) u manji i daleko neprimereniji prostor,  Bijenale je zadržalo svoju vitalnost i prepoznatljivost.

Danas, kada živimo u vremenu permanentnih promena i kada su sve vrednosti relativizovane,  često se pitamo koje su to osobine moralne, duhovne ili intelektualne koje čine bogatstvo pojedinca i društva? Ono što fascinira jeste činjenica da je u svim segmentima čovekovog stvaralaštva dominantan ekonomski način rezonovanja. Imati znači moći. Sve ravni umetničkog stvaralaštva usmeravaju se ka tržištu koje je neumoljivo kada su vrednosti u pitanju. Ono što se prodaje vredno je, a ono što se ne prodaje, dostojno je zaborava. Kako će se Bijenale umetnosti izboriti sa ovim izazovima, ostaje da vidimo. No, jedno je sigurno, samo snaga i volja organizatora, odnosno rešenost samog grada da održi ovu manifestaciju na primarnim načelim postavljenim još pre više od tri decenije, garant su i zaloga nekog budućeg uspeha.