Al se nekad dobro slavilo, baš
Ustao sam prvog januara, pre svih svojih ukućana, i kao po običaju, seo pred računar. Međutim, internet singnala nije bilo. Na ekranu mrtvilo. Namah me spopadne nervoza, ali što je vreme odmicalo, shvatio sam da to i nije tako loše, mislim to što ne mogu da se inficiram lošim vestima na kojima danas mediji tako insistiraju, kao da se nigde ništa lepo ne dešava. Zavalim se u fotelju i setim nekih davnih vremena.
Misli mi odlutaju do dočeka Nove godine osamdeset šeste. Tada sam prvi put napravio veliku žurku za čitav razred i to u stanu kod kuma Mileta Đorđevića, slikara i jednog od najpoznatijih pančevačkih spadala svih vremena. On je bio sklon da me obasipa vrlo skupocenim poklonima dok sam bio mlađi. Toga decembra je morao da lezi u krevetu zbog zdravstvenih problema i, pošto je bio sam u tom periodu (vrlo čudno stanje za Mileta pošto je vazda bio okružen ženama), ja sam mu došao kao glavni ekonom. Obavezno sam posle škole svraćao do kuma da mu nabavim potrepštine za taj dan u radnji kod Trajana. Onda bi smo sedeli i pričali o raznim temama. Kada je ozdravio, Mile je želeo da mi se revanšira. Pošto je znao da u razredu planiramo da pravimo žurku za Novu godinu, a nemamo prostor, predložio mi je svoj stan. Bio sam oduševljen kao i svi moji drugari. Dva dana smo kitili sobe, snimali muziku, kupovali piće i hranu, petarde, odevne predmete i jurili s jednog na drugi kraj grada. Od brata Emila pozajmio sam gramofon da bismo puštali Madonin hit album “True Blue”. Nasmejani, puni života i nade, bez oklevanja sjurili smo se u nezaboravnu noć. Igrali smo i skakali celo veče. Devojke su se zatvarale u Miletovo kupatilo i prskale njegovim mnogobrojnim parfemima. Neki su se krili u spavaćoj sobi, pili žestoko piće, pušili i na kraju žarom progoreli tepih. Oko tri ujutru, društvo se razišlo. Mile se vratio od mojih roditelja gde je dočekao Novu godinu uz televizijski program JRT-a na svega dva kanala (o, kakvog li blaženstva), pihtije, prasetinu i rusku salatu. Baka Mela je spremila razne đakonije tako da ni mojima nije bilo dosadno (sa Miletom u društvu to je gotovo nemoguće). U kadi je zatekao barem deset kišobrana raznih boja, šminku, puder i dve pomade koje nisu bile njegove. U sobi, mnoštvo praznih boca i ostatke hrane. Bio je veseo što je moja žurka uspela. Eto, kakvo je to bilo vreme, kada čoveku nije predstavljalo problem da napusti i stan da drugom bude lepo. Svi su me posebno poštovali u razredu zbog mog kuma slikara. Bila je to jedna žurka za sva vremena.
Kada smo krenuli u srednju školu, doček smo organizovali kod našeg druga Dajle. On je imao prostranu kuću na dva sprata. U podrumu je bilo centarlno mesto za žurku, međutim, svi su se razmileli na stotinu strana. Čitavo veče udvarao sam se jednoj devojci. Počeli smo da se ljubimo i ona je zatražila da odemo na neko skrovitije mesto. Krenuli smo od tavana da tražimo praznu sobu, međutim, koja god da smo vrata otvorili neko je već bio zauzeo prostor. Otvorio sam vrata kupatila i video kako neko presamićen nad kadom “bljuje vatru”. Pronašli smo napokon mračan špajz. Hteo sam da uključim svetlo, ali devojka je insistirala na tmini. Taman smo počeli da se hvatamo u strastven zagrljaj kada odnekud dopre promukli glas: “Nemoj da mi gaziš po dupetu!” Prestravljeni izleteli smo napolje. Ostatak večeri smo presedelu i dnevnoj sobi i kao hipnotisani gledali u Čkaljin televizijski šou.
Sustigne me tako neka milina oko srca kada se svega toga setim. Zagovornici napretka kažu da se baš onda jadno živelo, da se u to vreme Brozove Jugoslavije, kupovalo na bonove, vozilo samo određenim danima, sedelo u mraku usled restrikcija, a da je sada daleko jednostavnije. Ili kako to reče jedan deliblatski paor u poodmaklim godinama: „Ima svega, deco, samo para nema”. Eto, sada više nema te “totalitarne države”, nema ni starog diktatora sa tompusom što se šeretski smeje, više se ne krade na izborima, ima milion partija i partijičica i svako može da kaže šta mu je volja, ali u granicama Ustava. Običan svet, većma nezadovoljan ovakvim tumačenjem stvarnosti, beži u snove i reminiscencije, gubi se u strujama prošlosti. Pominje bogate trpeze, osmehe, raskošna novogodišnja slavlja.
Mnogo pre ove, neoliberalne verzije demokratije, gde smo očito svi jednaki u siromaštvu, dakle, između dva svetska rata, otmenije društvo odlazilo je u hotel „Trubač” na bal. Te godine pamte se i kao „lude dvadesete”. Bio je to spektakl gospodskih manira i austrougarske uštogljenosti. Dame i gospoda plesali su na taktove Štrausovih valcera dok su mladi oficiri stiskali šake gospođica koje su crvenele u licu od punča i skrivenih, bezobraznih želja. Na balovima i proslavama najomiljenije i najdominatnije žene bile su Beba Srdanović i Ljubica Radulović, a najlepše dve mlade pančevačke Jevrejke: Eri Vaštajn i Neli Abraham.
Nisu svi ni onda bili vični plesu. Debeli sladokusci gušili su se u vrućem paprikašu, a obilate zalogaje zalivali su hladnim špricerima. Pričane su anegdote i vicevi, smejalo se i šalilo.
Ta vesela bratija preselila se u neko nebesko Pančevo, a krovna konsturkcija “Trubača” samo što se nije urušila. Ali i mi ćemo ponovo uzleteti, onako šeretski, laloški, samo da nam odobre sredstva iz daleke Evrope.
Vreme posle Drugog svetskog rata bilo je oskudno. Beda i nemaština pritisli su sve slojeve društva. Slavilo se umereno. Tek sredinom pedesetih dolazi do otopljavanja i velikog duhovnog oslobađanja. Kafane i restorani pune se veselim ljudima. Pucaju prangije i ukus američkog načina života počinje da pristiže i u naš grad. Nova 1954. godina ostaće upamćena po mladoj, lepoj devojci koja je prva u gradu obukla najlon čarape sa šavom. Pristižu prve ploče, farmerke i kućni aparati iz zemlje preko Atlantika. Nasmejane domaćice okružene mnoštvom električnih aparata u svojoj kuhinji i „sav taj džez” postaju naš san, koliko i američki.
Onda su lagano nastupile godine blagostanja i sigurnosti. Kako zaboraviti one sjajne dočeke u restoranu „Park” s „Kicošima”, kada se lumpovalo i pevalo, šarmantno opijalo, bekrijalo do sitnih jutarnjih sati, a onda sve ponavljalo, natenane. Bećari su osvanjivali u kafani „Evropa” uz gitaru, ciku i vrisku uzavrelih žena. Šezdesetih su u Studentskom svirali orkestri, od pet do osam za gimnazijalce, a potom za studente i ostalo građanstvo. Pio se ajer konjak, kokta, nosile su se Elvis frizure i kibicovalo kao u transu.
Ko nije bio spreman za izlazak, slavio je kod kuće, s prijateljima, rođacima i komšijama. Trpeza je bila bogata i nije se plaćala na odloženo, niti se dizao kredit za prase. Domaćice su iznosile na astal pihtije kao hladno predjelo, a potom teleću čorbu i goveđu supu od plećke s dugim rezancima. Zatim je donošen vruć perkelt s lovačkim knedlama. Neko je preferirao sarmu, brižno uvijanu i negovanu poput novorođenčeta. Onda – lagani „predah” uz pitu s mesom i slanu tortu. Točilo se domaće, panonsko vino, berba lanjska, u kome se javio prvi cik doteran medom livadskim. I, lagano se prelazilo na novembarskog fazana nadevenog slaninom i dimljenom šunkom, lorberom i zrnima bibera. Uz to je serviran preliv zvani „damski inat”. Između dva zalogaja iskrsavale su poslastice: doboš, kan-kan i baron torta, srneća leđa, carski kuglof i rezanci s makom. Bermetom je bio propraćen svaki komad slatkiša. Pevane su razdrljene stare pesme, teran je inat i lajalo se na zvezde.
Neki su gledali televizijski program. Posle vesti u pola osam i velikog trijumfa socijalističkog naroda u borbi za svetlu budućnost, prikazivan je novogodišnji šou-program i to na svega dva kanala. „Sedmorica mladih”, Tereza Kesovija, Oliver Dragojević, Miki Jevremović, ili Leo Martin i pesma „Odiseja”, svi ti zvuci popularne muzike širili su se etrom i milovali uši blago pripitih gostiju i domaćina. Neko se osećao „više narodski”, pa je čekao Hanku Paldum, Usniju Redžepovu, Cuneta Gojkovića ili Tozovca. Te emisije bile su kvalitetne, s određenim smislom, s gospodom glumcima, s pevačima od istine i sa stilom. Kada bi se atmosfera usijala, razmeštane su stolice, pomerani stolovi i počinjala bi vesela igra, uz čuvenu pesmu „Od Vardara pa do Triglava”. Posle premijernog filma, društvo bi se razilazilo niz snegom zavejane ulice.
A još ranije, pre komunističke Jugoslavije, kada novogodišnja buka utihne, u Pančevu su se mogli čuti praporci: veselo oslikane saonice prelazile su zaleđeni Tamiš i donosile veliki badnjak. Slavio se Hristov rođendan! Upregnuti paradni konji, na kojima su se vijorile kićanke u tri boje i zveckali zvončići, frktali su i izbacivali iz svojih širom otvorenih nozdrva paru. Bila je to velika svetkovina. Veselje. Radost. Gradonačelnik je imao svoje saonice kojima se vozio po gradu, baš kao i svi drugi viđeniji Pančevci. Najlepše sanke imali su čika Zaka Flora, Aca Živojnov, Vlajko Marin-Čičin i beležnik Popov. Ulicama i drumovima zveckali su praporci i šljaštili niklovani oglavi i serasani. Blagdani su bili ispunjeni lepim osećanjima, vedrinom, smehom i ljubavlju.
I danas na Badnji dan možete čuti praporce. Dovoljno je da spustite glavu na meki jastuk uspomena i usnite. Biće lekovito, videćete. Ako je stvarnost ružna, držite se mašte, sećanja i knjiga.
Nemojte nikako klonuti, sneveseljeno. Prestanite s jadikovkama i žalbama na vrednost dinara, cene, penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade i stare. Ne kidajte sopstvenu dušu na froncle. Nije red i običaj, nije hrišćanski. Nego sve brige potrpajte u levi džep, natočite vina u pehar, razdrljite prsluk i pite.
Ja ovu zdravicu plaćam!