СНЕЖАНА МИЛОЈЕВИЋ ”Ко је Минотаур?”
Наслов новог романа Немање Ротара антиципира идеју да је oсведочени писац романа са историјском тематиком (сетимо се само Последње ноћи на Леванту), онај који уме да направи дистанцу од сопствених искустава и напише сјајну књигу Сутрадан после детињства, одлучио да свој таленат који је очито у дослуху са одређеним метаисторијским тренутком, заустави у космогонији хеленског доба. Међутим, већ почетак романа руши хоризонт очекивања читалаца прозе Немање Ротара. Његов главни јунак је, како то иронично потцртава уметник преживљавања – трансформерс у реалном моду – човек који је од идеалисте постао појединац огрезао у различите категорије успеха, човек високотиражне жуте штампе. Главни јунак романа – револуционар из двехиљадитих у Србији, који се, узгред буди речено, презива Бојовић, у датом наративном тренутку је дезоријентисани интелектуалац разорене породице, удаљен од деце, али и самог себе, згрожен над историјом сопственог живота..
На самом почетку постављам питање зашто Минотаур или би можда смисленије било поставити питање – ко је савремена репрезентација Минотаура – али остављам и себи за право да о томе подробније говорим нешто касније. Пре читања ове књиге знамо за двојицу: личност из старогрчке митологије, полубожанство са телом човека и главом бика, чудовиште које живи у лавиринту на Кнососу (Крит) и храни се људским месом. На другој страни је Борхесов Минотаур („Астерионов дом“) – посмодернистичка реинтерпретација старограчког мита у којем израста у неприхватљиву Другост, биће које чезне за блискошћу, ускраћен својим застрашујућим изгледом за такве животне радости: „Истина је да ја из своје куће не излазим, али истина је да су њена врата, чији је број бескрајан, отворена даноноћно и људима и зверима“. У оба случаја канибализам је стање које се не доводи у питање и не побуђује промишљање (кајање). Ево још једног питања на крају овог пасуса – да ли роман Немање Ротара нуди трећу могућност и уколико то чини – у чему се та трећа могућност разликује од претходне две?
Први део романа који описује стање у друштву кроз слику дубоке деградације људи и односа међу њима, кроз критеријуме којима се руководе, где се Содома и Гомора савременог света пројектује кроз наратив о сензационалистичкој немани која гута људе и ствари – булеварској штампи, која уз помоћ друштвених мрежа и осталих тековина техничко-технолошког развоја знатно мења човека и његову перцепцију света. У овом делу, који наликује типском наративу детективског романа, главни јунак у ја форми, користећи вокабулар који оличава његов интимни пад, описује и себе и контекст који га одређује. У овом делу романа описан је и заплет – новинар Бојовић добија безусловни налог да интервјуише Синишу Денића, давно заборављеног писца – експонента старог режима који живи на Криту. Заборављен од свих, после двадесет година улази у жижу јавности својим новим романом у којем отворено проговара о државној безбедности и закулисним радњама неких од експонената овог државног органа који декларативно постоји ради заштите државе и њених грађана.
Аутор се одлучује за приповедачку технику по којој главни јунак, у жару интимних ломова, чита део по део нове књиге Синише Денића, да би се рефлексије дате романом у роману, материјализовале у времену и простору актуелне радње чији је носилац, по вокацији филозоф, већ поменути новинар жуте штампе. У оквирима оваквог приповедачког поступка, иако је време садашње и време прошло јасно разграничено, индукује се закључак да је све једна велика садашњост – и контрола државне безбедности и материјално богатство као свеколики мотив људског деловања, спрега између мафије и државе – као и то да су многи које сматрамо уживаоцима привилегија – писци и новинари – заправо само продужена рука поменутог центра моћи, затворени у лавиринту сопствених и социјално наметнутих страсти у узуса.
Шта читалац сазнаје о животу пре прогонства (бега) на Крит о давно несталом писцу Синиши Денићу – практично ништа – јер он сам по себи није појединац већ парадигма успешног писца у социјалистичком режиму. Као што наратор указује, подаци о Денићу из штампе су контрадикторни и нејасни, а индикативно је и то што у корпусу бројних падатака и информисани појединац није у стању да разликује лаж од истине. Спремајући се за интервју који ће обавити на Криту, Бојовић нам открива да су били политички опоненти – Бојовић је припадао тада страни светлости – онима који су срушили режим Слободана Милошевића, док је Денић био експоненет Милошевићеве власти.
Као политичко биће, Бојовић Синишу Денића види као стуб нехумане власти којој се текстовима додворавао, не би ли и као писац постао релевантан. На другој страни, иако с поносом истиче да је он носилац промена које су се десиле 5. октобра 2000. године, луцидно запажа како је „остала та примитивна свест, заснована, не на образовању, већ сељачкој препредености која је корумпирана и која уцењује, хапси и држи у фиоци податке о неком и вади их само по потреби. Онда је ту селективна правда која напада само одређене људе и у одређеном тренутку, а протуве често пролазе некажњено. Све племените идеје које смо носили у себи су се расуле. Уместо да падну у заборав, старе снаге су васкрсле“.[1]
Актуелни носилац пројекта дезинформисања јавности јасно зна: „Моја слобода као бића је одавно укинута… Сваки искорак из строја послушних кажњава се брутално“. На почетку романа ове реченице су контекстуализоване социјалним императивом успеха, који, да би се достигао, постаје уточиште разних лоших одлука које урушавају појединца, а са њим и читаво друштво у којем се у истом контексту говори о „политичарима, криминалцима и пандурима“. Иако читаоцу испрва делује зачудно да такав интелектуалац, иако у фази пада, увек када прочита бизаран одломак са сексистичком мотивацијом из Денићеве књиге закључи да је реч о штиву које није нимало наивно, претпоставка да је кроз живот уз булеварске вести и књижевни укус измењен, такође бива изневерена – све нејасноће, стратегијом писања детективских романа, разоткривају се у последњем делу.
У фазама аутокритике, Бојовић прецизно сецира време садашње (читалац у овом историјском тренутку хронотоп чита као апсолутно свој) и каже: „Ко се дрогира вестима, тај више не може да се скине с тог шприца“. Свему томе врхуни сусрет са великим издавачем о коме, после одслушаног хвалоспева младе и згодне секретарице, говори на следећи начин: „Звучи да је супер херој“. Осим сусрета са издавачем књиге Синише Денића (како ће се испоставити последње, тестаменталне), наратор нежељено доживљава сусрет са човеком из подземља.[2] Паралелно с тим дешава се и сусрет са човеком који попут јунака из соцреалистичког миљеа носи конспиративно име Сиви – Сикимићем из државне безбедности, који му разоткривајући породичне тајне саопштава да је сарадња са њима неминовност. С њим био још један, указује наратор, а „обојица су подражавали стил Луке Лабана“. Интертекстуално нас повезујући на тај начин са чувеном драмом Душана Ковачевића „Професионалац“, постиже ефекат „наративне економије“ – у вези са секвенцом сусрета оног кога ДБ прати и извршиоца посла.
Други део романа оправдава образовање човека булеварске штаме (завршио је филозофију), који говорећи о људима и околностима исказује своју ерудицију, па је читалац у прилици да се присети (или сазна) ставове и мишљења значајних људи из различитих области културе на увек горуће теме – од Шилера, Чехова, Толстоја, Ђерђа Лукача… преко Зукеберга, до филма „Тачно у подне“. Поменути филм прераста у деконструисани симбол отпора: „Рационалност је само мит, а индивидуалност такође. Последњи пут је Гари Купер у филму Тачно у подне кренуо да брани своју непоновљиву индивидуалност, пуцајући на банду убица која је желела да му се освети што ју је осудио на затвор. Али и то је само филм“ (55).
Паралелно са ерудицијом човека двехиљадитих, очитује се високо образовање и дубокомисаона природа Синише Денића, човека деведесетих, чији ће се ставови о универзалним темама у неким случајевима и поклапати. Иако се и током сусрета до кога је дошло осмишљеном стратегијом (зато тај део аутор романа назива „Аријаднине нити“), њих двојица – Денић и Бојовић сукобљавају вербално, са аспеката својих идеолошких становишта, не само да ће их свезнајући приповедач изједначити у заблудама – биће изједначени и у страдању.
Хронотоп кључних догађаја је Крит, острво Кносос, Синиша Денић свих двадесет година живи на издвојеном узвишењу у здању налику утврђењу, одакле ретко излази и посебно избегава земљаке. Иако је Аријадна – Меланија, млада привлачна галеристкиња која га одводи до тајне Денићеве адресе, заиста била путоказ ка разрешењу лавиринта, она то чини из велике љубави према Минотауру – човеку заточеном у утврђењу давнашњим договором са људима из државне безбедности.
На Криту се све расплиће, пре кључног догађаја новинар-филозоф среће свог ментора, човека из времена идеала, где он као антички филозоф, сачекује постмодерног марксисту који говорећи о левичарским принципима истовремено борави у најскупљем хотелу на острву… И Бојовић, као представник грађанске опције, одлази на Крит ради интервјуа са експонентом омражене, срушене власти у Србији, чиме се јасно оцртава наше време – као оно које се препознаје искључиво по интересима, док су идеолошки концепти тек декор. У једном наративном тренутку истиче се особеност Денићева, у односу на остале који су упркос свим мрачним радњама остали у земљи – Денић је све исто чинио, како сам тврди, јер је осетио снагу да нешто може да промени својим присуством у власти тадашњег режима. По томе је он другачији и као такав постаје заточени чувар златних полуга.[3] У вези с тим значајно је оно што каже Сикимићу: „Ти и ја нисмо успели да сачувамо Србију. Распала се пред нашим очима. То је сада једна мала држава која се теши самопрецењивањем. Она је досегла најнижу тачку. У њој је изумрла свака мисао. Царују тупоглавост, сервилности затуцаност. Армије некомпетентних и безочних јуришника кидишу да се обогате и остваре свој наопаки сан […] Та ваша дубока држава која је вазда мислила плитко и само како да држвани новчаник претвори у свој новчаник. Зато сам и решио да проговорим. Доста је тог страха који је био само блокада да се учине промене.“ (114)
Као сведок убистава, Бојовић, иако свестан опасности враћа се у свој хотел, наручује флашу омиљеног вина и чита завршно поглавље књиге Синише Денића. Роман се завршава речима из Борхесове приче: „Нећеш ми веровати, Аријадна – рече Тезеј – Минотаур није пружио никакав отпор“, написан курзивом указује да нема преживелих. Иако је крај цитат последње реченице из приче о Борхесовом Минотауру, јасно је да је ово другачија прича – Минотаур израста у симбол. Немања Ротар указује на особеност посмодерног плуралистичког доба – док је грађанисти Бојовићу монструм левичар Денић, Денић убија Сикимића из ДБ-а изговарајући речи – чудовиште је мртво, да би даљи ток романа указао да и сам истраживач прошлости својом личном деградацијом постаје чудовиште.
О новом роману Немање Ротара осим занимљивих приповедачких стратегија, структури детективског романа са израженим есеистичким пасажима, (потенцијалним предлошку за акциони филм, како већ неко рече), сјајним интертекстуалним везама са великанима светске историје и културе, можемо говорити и у етичком смислу – о интелектуалној храбрости и списатељској умешности да се свакидашљица над којом сви заједно ламентирамо опише и уздигне на ниво универзалног – што у симболичком смислу нуди песимистичку (или реалну?) слику света. Идеолошки системи се декларативно мењају, али порекло зла је много дубље и комплексније, као што је и одговор на зло веома једноставан – бити свестан његове велике снаге и моћи и не гордити се идејом да се у ту каљугу тек тако може ући, а још лакше изаћи.
У овом роману нема позитивних ликова ни када је реч о младој генерацији – главни јунак има ћерку која се учланила у владајућу странку ништа не знајући о њеном деловању и програму, јер јој је нека жена сумњивог интегритета обећала извесну корист као мамац, док је син искрени револуционар, без базичног хуманистичког образовања – искључив у својој борби, неспреман да слику сагледа шире. Овај песимистички поглед на данашњицу чија је основна одлика одсуство емоција пресупонира претпоставку да ће Минотаур, као биће које се храни људским месом без савести – јасне свести о страхоти таквог постојања постати клише.
[1] У вези с тим као сентенца звучи следећи навод: „Меклуан је давно говорио о глобалном селу. А село је село, па било електронско или стварно“ (46). Говорећи о наводним народним окупљањима каже: „Знао сам да сви протести и масовна окупљња имају врло дириговану и осмишљену позадину. Увек у таквим ситуацијама врхушка купи кајмак, а остали само стићу физичку кондицију, шетајући километрима. На крају победи договор, неки мрачан компормис иза завесе. Новац умирује све турбуленције“(54).
[2] Мафијаш му говори да је да је завршио мастер економију и додаје – да је знао колико је то лако, завршио би и раније. Полазећи од деградације образовања на овако пластичан начин, приповедач поставља питање у име свих нас: „Где смо то догурали када су се овакви билмези обогатили. Био је полуписмени скот који није презао ни од чега. Слушао је народњаке и носио дебели златни ланац око врата као булдог… Неке ствари су недокучиве. Времена се мењају, али дрипци остају дрипци. Ипсод скупоценог оела и парфема бубри воњ штале. Данас Београд врви од скоројевића, полуинтелигената и бараба у листерским оделима“.
[3] Које су одређени представници државне безбедности преко криминалаца изнели из земље и онда долази до сукоба коме који део украденог злата припада, али и разрешења – и криминалац и бивши политичар писац и Сикимић из државне безбедености бивају убијени. Остаје злато и они који га желе.
(Немања Ротар „Минотаур“, Архипелаг 2022.)
Снежана Милојевић доктор је филолошких наука – српска и компаративна књижевност са теоријом књижевности – и у складу с тим, резултате својих истраживања објавила је у референтним научним часописима и зборницима са скупова међународног карактера. Објавила је монографије: Медитативна проза Иве Андрића (2008), Од премудрих чула, огледи о старој српској књижевности (2017) и Закон земље, наратив о жени у прози Иве Андрића (2020). Монографији Од премудрих чула, која садржи студије из старе српске књижевности (области њене докторске дисертације), на Сајму књига у Нишу, 2018. године, додељена је престижна награда Иницијал. Бави се писањем прича и путописа, а своје радове објављује у значајним часописима за књижевност у Србији, али и земљама бивше Југославије. Објавила је књигу прича Градић Смејтон (2011) и књигу путописне прозе Оријентални Мефисто и други путописи (2015).
